Neobični restorani II deo

Dođosmo i do restorana čiji je koncept „naruči šta hoćeš, plati koliko želiš“. Jasno vam je, verujem, da Srbija još nije spremna za ovakvu vrstu avanture.

Pa je tako u evropskim restoranima sa ovakvim konceptom ustanovljen minimum koji bi trebalo da platite ili se pak preporučuje koliko bi to koštalo ali „ukoliko se vi kao kupac složite sa tim“. Jedan od ovakvih restorana nalazi se u Beču „Der Wiener Deewan“ i u njemu možete jesti kari koliko možete i da ga platite koliko mislite da vredi.

Postoji i hrana za dz. Skroz. Ako se nadjete u Americi i restoranu gde ukoliko pojedete sve iz tanjira, ništa i ne morate da platite. Gledala sam to u pojedinim filmovima i uvek sam se dvoumila da li mi je skroz cool što testiraju svoje granice i u prejedanju ili mi je ipak dekutantno.

Verujem da niste znali da postoje restorani u kojima možete doneti i svoju hranu i svoje piće, biće vam naplaćeno samo vreme provedeno za stolom. Keks, čaj i kafa biće vam uračunati u cenu.

„Exchange Bar & Grill“ se nalazi u Njujorku i spada u jedan od najzanimljivijih jer se iznad šanka odigrava situacija poput berze gde gosti preko tikera u pravom trenutku naručuju piće po najpovoljnijoj ceni.

„El Tinteo“ je riblji restoran smešten na španskoj plaži. Umesto jelovnika gosti će videti konobare koji izmedju stolova nose sveže rakove i ribe i ne licitiraju se cene već šta gost od svega ponuđenog želi da jede. Cene za sve vrste riba su slične.

I kad smo već kod riba, verujem da ste već naleteli ako ne i posetili neki od podvodnih restorana. Prvi takav otvoren je 2007. godine na Maldivima. Služe se uglavnom specijaliteti evrposke kuhinje. Budući da se restoran nalazi  5m ispod površine Indijskog okeana, gosti mogu da uživaju u pogledu na vodeni krov, morske životinje, koralne grebene i celokupno morsko plavetnilo.

Jeste li nekad poželeli da ručate na drvetu? Hotel „Soneva Kiri“ ima restoran na drveću! Iskreno se nadam da je plata veštim konobarima koji spretno nose pune tanjire po drveću, dovoljno visoka.

Niste još posetili nijedan zatvor? A ni ručkali u njemu? „Fortezza Medicea“ se nalazi u Toskani, ni manje ni više nego u samom italijanskom zatvoru. Osoblje čine isključivo osuđenici, minimum od sedam pa naviše godina robije. Za klavirom goste zabavlja Bruno, čovek osuđen na doživotnu robiju zbog ubistva. Restoran je okružen 20 metara visokim zidom i kulama. Do restorana vas vode naoružani čuvari a tu su i policijski psi. Otvoren je 2006. godine i toliko postao popularan da je kako u Italiji, tako i u Tokiju, Moskvi...otvoreno još nekoliko sličnih restorana. Pa ko voli, nek izvoli J

I sad, nešto što je meni bilo prilično fascinatno kada sam prvi put videla. Radi se o restoranu od leda. „Minus 11Ice Cafe“ je smešten u Persijskom zalivu i najveći je takav restoran u svetu! Nalazi se u čuvenom Al Tijarija tornju na visini od 218 metara. Kažu da ima unikatan dizajn i zanimljive svetlosne efekte. I sad zamislite stolove i stolice od leda...Ali, i čaše iz kojih pijete su od leda! A onda izađete napolje i sačeka vas 50 stepeni! Na samom ulazu morate da platite 50 dolara koliko košta prvo piće! Aham J A možete ostati najviše 45 minuta.

Slični restorani postoje u Dubaiju, Kanadi, Finskoj, Rusiji...

Jedan od najzanimljivijih koncepata je i „Dinner in the Sky“ koji je patentiran u Briselu a danas se već koristi širom sveta. Pretpostavljam da ste već videli kako kuvara, konobara i goste dzinovski kran podigne na visinu od 50m iznad zemlje gde počinje gozba. Ipak, broj mesta je ograničen na 22 osobe. Potrebno je da se pazi da ništa ne padne sa stola i da je odlazak u toalet moguć tek kad se gozba zavrsi i gosti dotaknu tlo J

I kad smo kod toaleta, nećete verovati, ali postoje i tzv. Toalet-restorani. U njima gosti sede na jednoj wc šolji dok jedu iz druge. To su sve zapravo preoblikovane činije u tim oblicima. Lično mi je ovo najmanje simpatično.

Verujem da ću se uskoro vratiti na ovu temu jer ima još toliko toga zanimljivog...za sada ovoliko J

Inspirisana tekstom Viktor Čikeša

Neobični restorani I deo

Suprug mi je nedavno doneo magazin sa člankom na ovu temu i već tada sam znala da ću morati da ovekovečim i na blog ove zanimljivosti. Dozvolite da vam dočaram najzanimljivije restorane J

Prvi na listi tematskih restorana zauzeo je „Jekyll & Hyde Club“ napravljen po uzoru na roman Roberta Luisa Stivensona „Neobičan slučaj doktora Dzekila i gospodina Hajda“. Kažu da su tada, sredinom devedesitih godina kada je otvoren, redovi za ulazak bili baš dugački. A u samom restoranu ste mogli da očekujete gomilu plastičnih slepih miševa, lobanje koje svetlucaju, uske stepenice u polumraku. Sala za ručavanje je više ličila na biblioteku punu prašine i paučine sa labaratorijskim posudama i naravno, lobanjama. Povremeno bi se čuli i krici iz sakrivenih zvučnjaka. Ako ste mislili da se nisu setili ruke koja odjednom izlazi iz nekog zida, prevarili ste se J Bili su tu i pacovi na baterije i kostimirani statisti koji su plašili posetioce ovog horor restorana.

Drugi na listi je singapurski „Imperial Herbal Restaurant“. Dakle, ako ste ljubitelj zdrave hrane ovo je svakako pravi izbor za vas! U ovom restoranu vas pregleda doktor pre samog obeda i uz konsultacije sa njim vi naručujete jelo.

A od restoranskih doktora dolazimo do treniranih nindzi u restoranu „Ninja“ u Njujorku, koji vas dočekuju već na samom ulazu. Inače, sam restoran podseća na japansko selo, a ako se i izgubite u nekom od uskih hodnika budite sigurni da će se neki nindza naći iza vas. O tome da sigurno niko nije ni izasao a da nije platio račun, suvišno je i pričati J

U Londonu a u restoranu „Circus“ ćete uz obroke moći da gledate, šta mislite šta? Naravno, sve cirkuske akrobacije, od gutača vatre preko klovnova pa sve do žonglera i akrobata. Slonovi su ipak, plastični. Slična ali opuštenija atmosfera sačekaće vas nedaleko od Đenove, u restoranu „II Ciabot“.

Sad, nešto što meni lično ne bi prijalo, bar mi se sad tako čini a i nisam sigurna šta bi o tome društvo za zaštitu životinja imalo reći, tek, možda niste znali da su u pojedinim restoranima i slatki majmuni, kelneri! Pa ako vam se sviđa ta ideja, da vas poslužuje majmun, ni kriv ni dužan što je tu a gde mu svakako nije mesto, izvolite put Tokija i u njegovoj blizini naći ćete restoran „ Kayabukiya Tavern“. Pojedini vlasnici restorana angažuju jednojajčane blizance koji se identično obuku kako bi gosti imali utisak da vide duplo.

I tako smo došli i do robotizovanog restorana „Dalu Robot“ u Kini. Svaki od robota ima senzor pokreta, tako da se zaustavi ako je neko ispred njega. To omogućava korisnicima da se posluže jelima koje žele.

Dok u restoranu „Robot Restaurant“ u tokijskoj četvrti Kabukičo i jela spremaju roboti! U ponudi je i robotizovani kabare sa godzilama, samurajima i nindzama naravno J

I sad smo došli do restorana u kojima jedete u mraku a poslužuju vas slepi kelneri. Prvi takav je otvoren 1999. godine u Cirihu a ja sam tek pre par godina čitala prvi put o njima. Prvi takav „Blindekuh“ (to bi se kod nas prevelo kao igra ćorava baka) je nastao u okviru projekta tadašnje fondacije koja je imala za cilj pomoć pri zapošljavanju slepim ili slabovidim osobama. Između ostalog, ideja je i da se sa vizuelnog fokus pomeri na ukus i miris. Gostima se na samom ulazu stavlja povez na oči a sam enterijer je u većini slučajeva u potpunom mraku. Toaleti, ipak, imaju svetlo J. 

U Evropi postoji lanac ovakvih restorana pod nazivom „Dans le Noir“ od kojih je prvi otvoren u Parizu.

Došli smo i do meni lično, vrlo zanimljivih, tajnih restorana! Oni se otvaraju na samo nekoliko dana a često i na samo nekoliko sati! Nemaju nikakvo vidljivo obeležje, bez licence, često se pojavljuju i na javnim površinama. U parkovima, trgovima se na brzinu improvizuju stolice i stolovi a obaveštenja za ovakav događaj se šalju sms porukama i to samo odabranim gostima i tik pre otvaranja. Tako da dok stignu nadlezni organi, sve već bude gotovo J

Inspirisana tekstom Viktor Čikeša

☆🎄☆Nove godine ☆🎄☆

Bliže nam se novogodišnji praznici...Ne znam za vas ali ja uvek, čak i kad nas pokosi neki strašan virus poput aktuelnog, volim da na najlepši način obeležim kraj jedne i dolazak Nove nam godine...jer nije, niti može biti kao što neki kažu “dan kao svaki drugi...”. Stvarno nije :). I sad, uveli li mi simbolične promene u svom životu baš od te Nove godine ili ne, ona svakako stiže 31.12. u ponoć.
Na Vama je samo hoćete li je dočekati lepo ili ne.
Idemo malo u vremeplov sada.
U Vavilonu se recimo Nova godina proslavljala u proleće. Običaj je bio da kralj tada skine svoju raskošnu odeću i da se povuče kako bi svi ostali radili šta žele. Vraćao se na kraju slavlja još raskošnije obučen i život bi se nastavio istim tokom.
I u severnoj Indiji se u to vreme proslavljala Nova godina kada je običaj bio da se žene obuku u odeću žute boje i da nose cveće.
Majke su u Keraliji decu vodile zatvorenih očiju do slatkiša koje su im pripremile, što mene lično malo asocira na naš običaj “Materice”.
U centralnoj Indiji postoji “Divali”, festival vatre i svetlosti. Za vreme te jesenje svečanosti, koja ujedno obeležava početak hinduističke Nove godine, slave se božice Kali i Lakšmi.
U drevnom Egiptu se sve dešavalo krajem septembra kada bi reka Nil poplavila zemlju. Tada bi oni iznosili statue boga Amona, njegove supruge i sina na brod koji plovi Nilom. Celih mesec dana bi trajalo slavlje kada bi se na kraju statue vraćale u hram.
U Iranu su muslimanski vernici 21. Mart poslavljali kao Novu godinu. Nekoliko nedelja pre tog datuma bi stavljali pšenicu da proklija i na taj način obeležavali novi životni ciklus.
Rimljani su dugo 1. Mart proslavljali kao Novu godinu. Sve dok Julije Cezar nije uveo “julijanski kalendar”. Proslave su se zvale “Kalende” i zanimljivo je upravo to što je tih dana svako mogao da radi šta hoće, kako robovi tako i njihovi vlasnici.
Hogmanaj - Nova godina u Škotskoj! U pojedinim njihovim selima meštani bi palili burad sa katranom kako bi i simbolično izgorela stara godina. A kakva će im biti naredna predviđali su po tome ko im prvi zakorači u dom. Takođe su verovali da je poželjno da osoba ima tamnu kosu i da nosi poklon :)
Tet - Nova godina u Vijetnamu. Pada izmedju 21. Januara i 19. Februara i verovanja su da njihov kućni Bog tada odlazi na nebo kako bi tamo izvestio ko je od ukućana bio dobar a ko ne.
Ipak, najsimpatičniji su mi Japanci koji se tik posle ponoći svi smeju, verujući da će im to doneti sreću u narednoj godini.
Ove godine, nešto razmišljam...biću Japanka ;)
Od zanimljivih savremenih tradicija može se izdvojiti doček u Vankuveru, u Kanadi, gde se već tradicionalno kupaju u ledenoj vodi, što mene opet podseća na naše “Bogojavljenje” delimično.
I tako, bilo je tu svega tokom istorije, ja vam želim da Novu godinu provedete zdravi i srećni sa voljenim osobama...i da se mnooogo smejete ;)

                                                Fotografija preuzeta sa interneta

Kairo

Kairo je najveći grad Afrike, glavni grad Egipta i centar islama, smešten na obalama Nila. Ime potiče od arapske reči Al-Kahira što u prevodu znači pobednik. Po svojoj veličini je trinaesta prestonica u svetu.

Čuvene piramide koje svake godine poseti desetina hiljada turista nalaze se u Gizi koji sa Kairom čini pravu metropolu. Mostovima je povezan sa ostrvima Gezira i Roda.
Zanimljiv je upravo taj spoj starih vremena koga pored piramida čine i eksponati iz muzeja u Kairu i modernih oblakodera na obalama Nila, pijace i dzamije. Pojedini istorijski podaci govore da je zapadni deo grada sagrađen po uzoru na Pariz.

U Kairu se nalazi preko 500 dzamija od kojih je najpoznatija Al-Azhar koja je sagrađena 972. godine. U njenom sastavu nalazi se i Univezitet koji je sagrađen 988. godine. Neki podaci govore da bi se dobila diploma univerziteta Al-Azhar treba da se uči 17 godina!
Takođe su poznate Dzamija sultana Hasana koja se smatra remek delom sakralne islamske arhitekture i Dzamija Muhameda Alija poznata još i kao Plava dzamija koja je smeštena na Citadeli. Mnogi delovi ove dzamije obloženi su alabasterom, materijalom koji je nalik belom mermeru. Unutar dvorišta nalazi se fontana te kula sa satom koja je renovirana ali sat koji se davno pokvario, još uvek nije popravljen. Centralna kupola visoka je 50 metara. U njoj je sahranjen Muhamed Ali paša, osnivač poslednje dinastije kraljeva.

Jedna od turističkih atrakcija ovog grada jeste i pijaca kvarta Han al-Halili, gde se može popiti piće ali i koristiti nargila u poznatom objektu Al-Fiša čiji je redovan gost bio i nobelovac, pisac Nagib Mahfuz.
Zvanični jezik je arapski a novčana jedinica egipatska funta.
Što se religije tiče, 92% čine muslimani, ostatak koprski hrišćani.
Klima je tropska i karakterišu je suva i vrela leta a sunčane i blage zime.

Muslimanski deo Kaira čini Citadela odakle se može videti i stari i novi deo grada. A pored verskih građevina u okviru Citadele se nalazi i Muzej kočija, palata el-Gavhara, Muzej policije i druge građevine. Hrišćanski deo je sa koptskim crkvama, inače ovo je ujedno i grad gde se među arapskim svetom oseća uticaj Zapada.

24km južno od Kaira nalazi se muzej na otvorenom gde su zapravo ostaci Memfisa koji je osnovan daleke 3000 godine p.n.e.
Ono što je zaista zanimljivo jeste da pojedina arheološka otkrića iz 1980. godine ukazuju na to da su Egipćani za tehniku štampanja znali čak 4000 godina pre Evropljana a za vreme vladavine dinastije Fatimida!

Egipatski muzej u Kairu je jedino mesto gde se dragoceni predmeti mogu videti budući da je donesen zakon kojim se izričito zabranjuje izvoz pomenutih predmeta. U njemu se nalazi više od 160000 eksponata to su uglavnom predmeti od praistorije do grčko-rimske epohe. Zbog periodičnih poplava Nila muzej se u više navrata selio i trenutno je smešten u zgradi koja je sagrađena 1900. godine. Blago iz Tutankamonove grobnice je i najveća atrakcija pored 27 kraljevskih mumija, zbirke papirusa i ostalih dragocenosti. Ovaj muzej godišnje poseti oko dva i po miliona turista.

Poslednjih godina turizam se suočava sa problemima usled čestih demonstracija i političkih nemira. Građanski nemiri počeli su još proleća 2011. godine. Nadamo se da će uskoro doći i do mirnije faze jer Kairo turistima svakako ima mnogo toga da ponudi.

Deca prirode

O narodu koji me je oduvek fascinirao može da se piše godinama, ni 1% svega ne može stati u jednu reportažu, no, pošto je moja želja velika...eto nas ovde i bacamo mali osvrt na ljude koji su živeli u kupolastim kolibicama. Ovi fascinantni ljubitelji prirode nastanjivali su krajeve od arktičke Kanade i Aljaske do Ognjene zemlje u Čileu i Argentini. 

“Kolumbo je za sve kriv” - to često pomislim:) Misleći da je stigao do obala Indije oni dobiše naziv Indijanci,a njihovo lepo ostrvo koje su zvali Hajmaka što u prevodu znači “mesto bogato šumom i vodom” ubrzo više nije bilo tako lepo. Danas ih Amerikanci zovuNative Americans. Uvredljiv naziv je Crvenokošci. 

Ne samo da se razlikuju po običajima, jezicima već i po fizičkim karakteristikama usled različitog porekla, više rasa od kojih je mongoloidna bila najrasprostranjenija.Ono što im je svima zajedničko jeste verovanje u dubinsku povezanost između prirode i čoveka. U visoko razvijene spadaju narodi Maja i Asteka iz Meksika, Inka iz Perua, Olmeka i narodi Tolteka. 

Živeći na zemljištu koje ne doživljavaju kao svoje vlasništvo, poštujući biljke i životinje ali i svesni činjenice da se ljudi moraju hraniti i skloniti od nepogoda, oni mole za oprost životinje koje moraju da ubiju i stabla koja poseku. I sve su to radili samo da bi preživeli, nije bilo mesta nikakvom luksuzu. Danas se nalaze uglavnom po rezervatima, u Kanadi,Brazilu i Sjedinjenim Američkim Državama. Prvobitna ideja jeste bila da se stvaranjem rezervata sačuva njihova kultura i običaji, ali se nisu svuda pokazali kao dobro rešenje. Iako postoje podaci da su rezervati u Kanadi oslobođeni plaćanja poreza, država nema nikakvu vlast nad tim teritorijama, ipak u pojedinim rezervatima nezaposlenost preko zime doseže i do 90%, kao i to da je visoka stopa alkoholizma i samoubistava a ima i slučajeva kada poglavice uzimaju sav prihod. Čini se da je materijalizam učinio svoje. Za utehu jeste činjenica da postoje i rezervati u kojima noga belca gotovo da ne sme da kroči i gde Indijanci žive po svojim starim običajima. Oni nisu ni želeli da prihvate pomoć države. Hitne službe u ove krajeve odlaze isključivo avionom. Takođe su uspeli da povrate svoje svete predmete koji su im bili oduzeti i izloženi po muzejima što su oni doživeli kao uvredu svoje vere. Posle svega uopšte ne čudi činjenica da se većina Indijanaca smatra ćudljivim i ljudima kojima je potrebno mnogo vremena da steknu poverenje. Prosečni životni vek im je samo 40 godina :( 

Što se turizma tiče, Australija najviše promoviše indijanski turizam. Takođe, 71% Indijanaca koji žive u Ontariju smatraju da je turizam dobar za očuvanje njihovih tradicionalnih vrednosti. 

Sad, ja sam izuzetno znatiželjna osoba, ne znam ni sa čime bih mogla da izmerim ogromnu želju da zavirim u njihov čarobni svet, pa ipak apsolutno se slažem sa jednim ispitanikom kome se nije dopala ideja promovisanja indijanskog turizma, pa je na pitanje da li njihovu kulturu treba prezentovati, odgovorio da bi to izgledalo : “kao da se sveta voda prodaje u prodavnicama”. Ne moramo sve videti i osetiti da bismo to poštovali i voleli. 

Zemlja dijamanata - Botswana

Zemlja dijamanata - Botswana 

“Dijamanti su ženini najbolji prijatelji” - reče Merlin Monro...a vi dok razmišljate da li biste vaše prijatelje menjali za dijamante :) mi idemo u Botswanu! Nego kako! 

Ime je dobila po narodu Tswanu koji su naselili ovu oblast.  Botswana je postala nezavisna 1966. godine, a godinu dana nakon toga pronađeno je mnooogo dijamanata! Ovaj simbol ljubavi i prefinjenosti razlikuje se od ostalog dragog kamenja po tome što njegov sastav čini samo četvorovaletni ugljenik sa izrazito gustim rasporedom atoma. Iako je izuzetno lak, otporan je čak i na kiselinu. Danas izvoz dijamanata u Botswani iznosi 75% ukupnog izvoza, a ona spada u red osnovnih izvoznika nebrušenih dijamanata na svetu. Međutim, ova zemlja još uvek u mnogo čemu zavisi od Južnoafričke Republike. 

Botswana je dugo bila poznata po velikom broju veoma egzotičnih životinjskih vrsta. Uostalom, kad se pomisli na Afriku, često se pomisli na sav onaj životinjski svet koji  većinom živi u prostranstvima Botswane. Na žalost, potreba za hranom, ali takođe i za trofejima, te sirovinama poput kože, rogova ili kljova učinili su da se ovo živo bogatstvo smanjuje iz dana u dan, pa se primerci mnogih vrsti koje su nekad carevale ovim prostorima danas mogu nabrojati na prste. Da bi se zaštitile ugrožene životinjske vrste kreirani su brojni nacionalni parkovi , koji imaju svojstvo rezervata prirode i koji privlače turiste iz celog sveta. Uostalom, skoro trećinu teritorije čine nacionalni parkovi! Tako slonovi uživaju u Nacionalnom parku Chobe, koji je omiljeno odredište i za ljude kojima je san da jednom dožive pravi safari. Naravno, kada kažemo safari, danas se više, što je nekad bilo izrazito muževno i smatrano hrabrim, ne puca u životinje, nego se one fotografišu i snimaju. Sećate se filma “ Bogovi su pali na teme ”, sada već davne 1980. godine? Sigurno se mnogi sećaju one famozne flaše coca-cole, i scene oko nje, koja i dan danas izaziva smeh :)))! Pogodili ste, snimljen je u Botswani! 

Budući da se radi o zemlji u kojoj je najveći deo teritorije prekriven peskom, ona sama i nije gusto naseljena, a obradiv deo zemlje čini tek 1%. Glavna valuta zove se pula. 

Bušmani su zaslužni za najstarije slike lova, ljudi i životinja u pustinji Kalahari. 
U današnje vreme aktuelna su istraživanja na temu da li drago kamenje uopšte utiče na ljudski organizam, uglavnom, mnoge pristalice istočnjačke medicine zaista veruju da dijamanti čiste ljudski organizam i pozitivno utiču na nervni sistem, tako da dok vi razmišljate da li da posetite ipak Botswanu , možete uživati uz Pink Floyd i “Shine On You Crazy Diamond”...

Pripremile za Vas

Carine & me

fot. pozajmljena sa trivago.rs

Egipat

Kad govorimo o Arapskoj republici Egipat, možda je i najfascinantniji podatak da je samo 4% površine zemlje naseljeno i zapravo se sav život upravo odvija u par oaza, od kojih je naravno najbitnija dolina reke Nil. Reka protiče kroz celu zemlju, i sa svojih 6650km s pravom nosi titulu najduže afričke reke. Bez Nila ne bi bilo ni života, a kažu da se romantični zalasci Sunca odatle nikad ne zaboravljaju ;o)... 
Glavni grad je Kairo. Naravno da moramo pomenuti Piramide u Gizi, koje predstavljaju jedno od sedam svetskih čuda Starog sveta, kao i Sfingu. Jeste li znali da je za izgradnju jedne piramide bilo potrebno dvadeset godina? Vladari III dinastije su počeli sa njihovom gradnjom i tako je bilo sve do kraja Srednjeg kraljevstva.
Naravno, i danas se sukobljavaju različita mišljenja oko toga kako su zaista izgrađena sva ova arhitektonska čuda i čemu su ona služila, a teorije su razne... pa čak i da su u izgradnji ovih čudesa učestvovali vanzemaljci koji ih koristili kao izvore velike energije. Ukoliko su vam vanzemaljci ipak "too much", dovoljno je znati da su specijalni hodnici i kanali koji se prostiru kroz piramide trebali da pomognu duši faraona Kufua (Keopsa) da se uspne u nebo i pridruži bogovima među zvezdama. 

Najpoznatije grobnice kraljeva nalaze se u Dolini kraljeva. Zanimljivo je znati da je svaki faraon stupanjem na dužnost morao da otpočne dve stvari: izgradnju svog hrama i izgradnju svoje grobnice. Hram je trebao da posluži da se njegova duša uzdigne i dobije podršku bogova, a grobnica je trebala da obezbedi vrata za prolazak u sledeći svet. 

Pravo otkriće bilo je kada je pronađena Tutankamonova grobnica u 20. veku koji je vladao otprilike od 1334. p.n.e. do 1325. p.n.e. Danas se blago iz grobnice nalazi u Egipatskom muzeju i to u 12 prostorija jer je bilo potrebno 84 dana da se iznesu samo zlatne škrinje iz grobnice! Po nezvaničnim saznanjima postoje podaci da su neki od istraživača koji su prisustvovali samom otvaranju grobnice umrli od tajanstvene groznice, te nikad nije ni utvrđen tačan uzrok smrti. Howard Carter koji je otkrio grobnicu, umro je 1939. godine prirodnom smrću. 
Još je zanimljiviji podatak da je zapravo Tutankamon bio manje poznat faraon, koji je na tronu zapravo bio vrlo kratko. Smrt ga je zatekla mladog, i dugo se smatralo da je čak bio i ubijen. Skoro je dokazano da je zapravo najverovatnije umro od sepse koju je "zaradio" posle jednog nesrećnog loma noge...

Naspram njega, faraon koji je, posle Kufua (Keopsa) najpoznatiji i koji je možda i najzaslužniji za poznavanje drevne Egipatske istorije, zvao se Ramzes II. Sin Sethija I, uz to što je odrastao sa Mojsijem, čovek je koji je možda najduže vladao Egiptom (imao je oko 84 godina kad je umro), i direktno je zaslužan za rekonstrukciju ili izgradnju nekih od najlepših egipatskih spomenika. Pod njegovom vladom je dograđen hram u Karnaku, izgrađen tzv. Hram Milion godina (Rameseum), a za mnoge je najlepši hram Abou Simbel izgrađen u čast njegove supruge Nefertari koju je obožavao. Ovaj hram zamalo da bude potopljen prilikom izgradnje Sueckog kanala, pa je zato isečen i komad po komad podignut na brdo i tako sačuvan za pokoljenja. 


Šta nas to još podseća na Egipat? Pa hijeroglifi :), ti ideografski znakovi koji prikazuju ljude, životinje i događaje a sama reč znači sveti urez, sveto slovo, tako su ga zapravo Grci nazvali. 
U ovoj, jednoj od najstarijih civilizacija, kažu da je ljubakanje u javnosti strogo zabranjeno. Mi to nismo proverili, a pošto je nedavno i u Ustavu potvrđeno šerijatsko pravo... ne preporučujemo ni vama ;)! Ipak, valja reći da su obale Crvenog Mora (Šarm-el-Šeik, Hurghada) i dalje otvorene za kupače (u običnim kupaćim kostimima), i ako imate prilike ne treba ih zaobići. Ako vam posle svega kupanje dosadi, uvek je moguće krenuti u pustinju, put Sinaja, i posetiti jedan od najstarijih nastanjenih manastira, Svetu Katarinu, u kojem još uvek raste žbun iz kojeg se kroz vatru Gospod prvi put prikazao Mojsiju...

Da li biste voleli da saznate još nešto? Prošetajte se već po brojnim stranicama trivaga i pogledajte slike... to je već kao da ste krenuli na pravo putovanje!

Pripremile za vas

više Carine, manje me :)

Kanada

Kanada

zemlja koju sa zapada zapluskuje Tihi, sa severa ledeni Severni, a sa istoka Atlanski okean i koja se graniči samo sa Sjedinjenim Američkim državama. Ali, nije samo to interesantno, granica između ove dve zemlje je naduža na svetu i iznosi celih 6.416 km! 
Ova država na severnoameričkom kontitnentu, koju krasi mnogo nacionalnih parkova, velika je skoro kao cela Evropa i druga je po veličini posle Rusije! 
Znate li da u njoj postoji šest vremenskih zona? 

Prepuna četinarskih šuma, jezera i planina idealna je za ljude avanturističkog duha. Zvanični jezici su engleski i francuski. Njen glavni grad je Otava 
a najveći Toronto. 

Pokrajina Kvebek je najveća pojedinačna regija u Kanadi, a odlikuje je to što se u njoj govori isključivo francuski jezik. Montreal i istoimeni glavni grad provincije su najpoznatija gradska jezgra, a upravo su jesenje boje takozvane indijanske jeseni, kojom se presvlače okolne šume, opevane u čuvenoj šansoni "Eté indien", koju je pevao pevaš Joe Dassin. 

Da li ste znali da je provincija Nunavut najveća administrativna celina u Kanadi, i da baš u njoj žive Inuiti, čiji je jezik, uz engleski i francuski ovde zvaničan jezik, i koji aktivno učestvuju u očuvanju svoje kulture? 

Kad su atrakcije u pitanju, prva asocijacija na Kanadu su najverovatnije Nijagarini vodopadi. Zasluge za prvu hidroelektranu na njima ima i Nikola Tesla, o čemu govori i spomenik koji je podignut 2006. godine sa Kanadske strane a u znak obeležavanja 150 godina od njegovog rođenja. Sa američke strane nalazi se Teslin spomenik koji je poklon vlade bivše Jugoslavije iz 1976. godine. 

Vodopadi su dobili naziv od indijanske reči koja znači “grmljavina vode” pa vi ukoliko ih još niste posetili zamislite samo koliko je moćna ova prirodna granica između Kanade i Sjedinjenih Država! A možete se setiti i filma “Nijagara” sa prelepom Merlin Monro u glavnoj ulozi:) Za najhrabrije tu je eksurzija brodom Maid of the Mist kojim se možete prilibližiti samom podnožju vodopada. 

Za kraj ćemo vas linkom uputiti samo na ovaj divan pejzaž najstarijeg i najvećeg Banff National Parka osnovanog 1885. godine, a za druge atrakcije u ovoj državi prepune pravih i prelepih prirodnih bogatstava, snađite se sami ;)!

Pripremile za vas

Carine & me

New York City

Jeste li znali da se u najvećem gradu Sjedinjenjih Američkih Država govori više od 80 jezika ? Ipak se pretežno ljudi sporazumevaju na engleskom jeziku. 

Ima li nekoga ko nije želeo da poseti ovaj grad gledajući impozantan Kip slobode visine 46,5 m? Vi naravno znate da je Kip slobode delo Frederika Bartoldijeva i da ga je Francuska poklonila Sjedinjenim Državama povodom 100- godišnjice donošenja Deklaracije o nezavisnosti. Ova dama dobijena u znak prijateljstva i podrške američkim naseljenicima u borbi za nezavisnost, kostur za nju uradio je čuveni Gistav Ajfel, teška je “samo” 205 tona i još uvek predstavlja simbol Amerike. U Parizu postoji njena umanjena verzija. 

Ovaj grad dolara davno je kupljen od Indijanaca za 60 guldena, a danas se u njemu nalaze muzeji svetskog značaja. Grad ima 12 bulevara čiji izgled podseća na šahovsku tablu, a na njegovim ulicama se mogu videti taksi vozila koja su uvek žute boje. 

Grad je dobio naziv u čast vojvode od Jorka a uže gradsko jezgro čine: Menhetn,Kvins, Staten island, Bruklin i Bronks . 

Za najvažniju njegovu četvrt smatra se upravo ostrvo Menhetn, na kome se pored ogromnih solitera zelenilo može naći jedino u Central parku. 
. 
Najveće turističke atrakcije pored pomenutog Kipa slobode su Empire State Building, najviša zgrada izgrađena 1931. godine, koja ima 102 sprata, zatim Muzej umetnosti Metropoliten, Times Skver, Bruklin bridž, ali ima ih još mnogo više. 

U terorističkom napadu 2001. godine srušene su dve kule Svetskog trgovinskog centra koje su imale preko 110 spratova. Na mestu srušenih kula gradi se novi Svetski trgovinski centar, ispred kojeg će se nalaziti aleja sa zelenilom i dve velike fontane-bazena koje predstavljaju srušene zgrade. Tu su ispisana imena svih žrtava.
Zanimljivost ovog memorijala je i jedno sasvim specijalno drvo, koje je jedino preživelo rušenje kula, izvađeno sa korenom i preneto čak u drugu državu da se tamo oporavlja od povreda, koje je, sticajem okolnosti tamo preživelo jedan strašan tornado, oporavilo se opet, i na kraju... preneto nazad na Ground zero i posađeno među drveće u aleji. O tome je čak napravljen dokumentarac, koji je bilo moguće pogledati na našoj kablovskoj televiziji! 

Ovaj neverovatan grad ima i naravno bezbroj zanimljivosti, ipak za kraj, jeste li znali da je za štampanje New Yourk Times-a, tj. njegovog nedeljnog izdanja potrebno ni manje ni više nego 75000 stabala?

Pripremile za vas 

Carine & me