20 godina braka/mraka

 

Onomad, kad bejah na Malti pustih fotku sa divnim kolegom, crncem. Ni na kraj pameti kakav ce to odjek imati u zemlji Srbiji. 

Apsolutno mi je ružno i nepotrebno pisati o bilo čijoj seksualnoj orijentaciji, ali u našem slučaju da je stvaralac priče znao da je kolega privržen istom polu možda mu i ideja o meni i njemu ne bi bila toliko zanimljiva. Ili bar ne bismo došli baš do te tačke u njegovom umu da sam muža izbacila i oterala. 

Mi smo iskulirali sve. 

Pre neki dan mnogo sam bila gladna čim ustadoh. I  nerado se javljam uvek na mob. Doručak i slatko mljackanje mi prekinu poziv i priča da mi se brak raspada. Muž mi se odao alkoholu. Ali, ima i ljubavnicu. Mlađu. 

Opa! 

Stvaralac priče isti. 

Mljackanje sam nastavila u istom ritmu sve do reci "mlađa". Našao si Ahilovu petu. Konačno. Sve čestitke. Tu mi se zalogaj malo zaglavi pa ni tamo, ni ovamo...

Idi bre čoveče u peršun više! Pa neće valjda da nađe stariju sve mu jebem!

Nama je 1. juna - 20 godina braka. 

U tu svrhu muž reče: " Vodim te negde, na kraj sveta. Menjamo tri prevoza. Obuj patike."

Opa...mogla sam da se kladim da je jedan od ta tri - voz...

Kako volim kad pogrešim ...Osećaj neprevaziđen ali stvarno. 

Auto je bio prvo prevozno sredstvo. 

"Sad izađi i idi do one table...."

Gledam i ne verujem. 

Nastavismo u pravcu za na kraj sveta. 

Drvored me standardno kupio. I stigosmo. 

Prirodno okruženje uvek učini svoje. 

Stigli smo pre 12h. I znate, recimo, ja obožavam u Pančevu ono " Pilence" i doručak u njemu. Par puta smo zakasnili ali su nam uvek izašli u susret. Čak su nam i zaboravljene kišobrane čuvali. 

Ovde smo naručili prvo kafu. Uživali desetak minuta u svemu i kad smo hteli doručak...ispalo je da smo zakasnili za njega tačno tih 10min. ..Propustila sam taj deo priče sa konobarom jer sam u toaletu popravljala kazanče i konstatovala kakav sam ja meni majstor...

Ništa, naručismo neki tanjir za nepunih 2000din. 

Evo ga: 

Ambijent je simpatičan...

 Životinje i najmanji poni kojeg u životu videh nesumljivo su ulepšali celu priču i izvadili čak i ljudsku gramzivost. 

Smazali smo sve servirano a ne beše baš mnogo toga i nastavismo dalje. 

  

Hteli smo da posetimo rodnu kuću Laze Kostića u Kovilju. 

Ali je sve zakjučano i unutra se ne može. 

Ugledasmo oglas za prodaju kuće tik pored. Šta mi teško bilo da pozovem...Strašno simpatičan stariji i vojvođanski glas mi ispriča o veličini bašte, odajama gde je otac čuvao konje...cena 75000e...Broj mob još uvek imam za slučaj da neko želi da kupi kuću spojenu sa zidom one u kojoj je rođen Laza Kostić. Mene muž podseti da ja konje nemam...

Onda smo se malo vrteli...

Nešto je bilo zatvoreno...neka ruševina nedostupna od korova i šiblja...put za auto katastrofa...

Ali upoznasmo crnog malenog psa pa sam se tu mlatila sa problemom u čemu da mu sipam vodu...i tako dođosmo do divnog dela koga jedino pojava komaraca učini manje privlačnim. 

Za sledeću tačku muž je odabrao plažu Čortanovci. 

Ne verujem da bi bilo koji narod dozvolio ovakav izgled nečega što je nekada izgledalo lepo. 

I nemamo opravdanja.

Ali baš i zato ovaj deo je trenutno isto opuštajući, bez gužve, za kratak predah - odlična ideja. 

I onda dođosmo do nekog dela gde ukapirah da menjamo prevozno sredstvo...

I sad...videh ja neku tablu "Srpska Kapadokija" ali obrnuh pogledom sve, osim Dunava ne videh nijedan jedini ni balon niti korpu niti bilo sta slično tome....

Plavuša sam i inače. 

I rekoše nam da sačekamo tu, u nekom restoranu. Popismo jos dve kafe.

Čamac je bio drugo prevozno sredstvo. 

U njemu upoznasmo kolegu po fotoaparatu. 

I palo je milion korisnih saveta na kojima smo mu beskrajno zahvalni. 

I koje ćemo uskoro primeniti. 

I onda smo stigli. Na Adu...neku...Toliko sam znala. 

Ali na koju?

Pa Krčedinska ada!

A tamo i životinja koliko hoćeš.

PRELEPOOO!

E, sad od tog osećaja da su kadrovi kao iz nekog filma ja smetnuh s uma na kratko da vidim tu i neke kamione...

Ne znam na koju foru stižu do Ade.

Ali su tu. 

I na njima nešto pokriveno. A VELIKO.

AAAAAA....na jednom videh veliku korpu!

Shvatih. 

BALON JE TREĆE PREVOZNO SREDSTVO.

Nešto kasnije...

Jel treba da pišem koliko sam se oduševila?

Baloni su mogli da budu i lepših boja. U krajnjem slučaju, mogli su bar da ih operu. Organizacija je mogla da bude daleko bolja. Organizatori nisu morali da kasne više čini mi se od sat vremena. 

Balone nisu morali da drže sa užadima sve vreme. Ili su ipak morali? 😊

Ali...mi smo dobili balon koji smo želeli, za dvoje. Ja sam se i opustila zahvaljujući tome što je užad bila tu. Kašnjenje mi nije smetalo jer mi je i priprema balona bila zanimljiva. 

Bila mi frkica da mi se ne zapali ona visoka punđa na glavi ali se ni to nije desilo.

Kad smo prišli da pitamo da li mozemo u taj balon, pitali su nas: "A vi biste zajedno?"...Pa da...mislim...mi tako već celih 20 godina... zajedno i u svemu. ❤️