Ohrid II deo

Gde svi tu i mi...i tako dođosmo do centra. Tačnije stadosmo baš kod jedne fontanice, sa jedne strane vidiš džamiju a sa druge krst i pravoslavnu crkvu,

hodza stoji na dva metra od nas i priča sa meštanima. 

I tu je ta čarolija. Bar je ja osetih svim svojim čulima. Neopisiva šarolikost svega, ne sećam se da sam takvu atmosferu bilo gde osetila ranije. Kasnije saznadosmo da smo zaista i stajali u delu odakle se u jednom pravcu ide ka prodavnicama koje uglavnom drže Albanci a drugi vodi ka radnjama Makedonaca i keju. Šetalište je dugo i lepo.

Turistički lepo, suveniri svuda, razdragana energija sa svih strana a cene su više nego pristupačne. 
Na kraju šetališta sa pogledom na jezero stoje spomenici, meni zaista najlepši koje sam videla, iako baš i nisam ljubitelj istih, tek spomenik Kirila i Metodija, zatim Sv. Nauma i Sv. Klimenta Ohridskog su po mom mišljenju toliko dobro urađeni u svakom smislu da sam koristila svaku priliku da ih dobro zagledam ...a imam i utisak da su mi postavili milion spomenika i pitali da izaberem one koje pripadaju makedoncima, ne bih se dvoumila ni sekund. 

Sutradan smo se raspitali o gradskoj plaži, malo su se čudili što smo se odlučili da baš tamo idemo kad recimo ima lepih plaža ispred hotela “Slavija”...A ja sam se stigavši na tu gradsku plažu, pitala šta njoj toliko nedostaje? Prošli smo pored lepih apartmana OK, videh recepciju i na srpskom jeziku jer do tada to nije bio problem da se sporazumemo, upitam o smeštaju. Dobih odgovor da se apartmani ne izdaju nama već samo strancima. I to je bilo ujedno i jedino takvo loše iskustvo u tom delu za koji smo kasnije saznali da pripada uglavnom albanskim meštanima. Plaža je bila solidna. Pesak je fin, nije bilo gužve, a jedna porodica labudova upotpunila je ceo doživljaj. 

Sa plaže se vidi deo Samuilove tvrđave 

te se posle kupanja uputismo tamo. Prvo smo naišli na antički amfiteatar 

i tu nas je glad već savladala. Sreća pa smo uočili i restoran “Gladijator” sa malenom ali lepom terasom odakle se pruža fascinantan pogled i na amfiteatar i na crkvice i na jezero. 

Na putu do tvrđave videsmo crkvu Sv. Klimenta,

nismo ulazili jer su i radovi neki bili u toku. Sama tvrđava nas nije nešto fascinirala...mislim, mi smo deca Smederevske tvrđave :) ali je pogled zaista prelep. Dobila je naziv po caru Samuilu za koga se smatra da je podigao to utvđenje. 

Ono što nismo hteli da propustimo je poseta manastiru Sv. Naum. 

Istina, nismo opet očekivali toliko krivina, ali shvatismo da se isplatilo, ispred nas je sve izgledalo poput razglednica. 

Suvernirnice sa leve strane nismo ni gledali, tek prelepo uređen park, plaža, jezero...U manasturu se nalaze mošti Sv. Nauma a svuda okolo šetaju se paunovi, jedna zaista idilična slika. Podno Sv. Nauma nalazi se crkva Sv. Petke. 

Malo dalje a sa desne strane videćete i ljude sa čamcima koji vas pozivaju na vožnju impozantnim Crnim Drimom. To se ne propušta.

 Boje su neverovatne! 

Ako zaboravite gde ste možete da zamislite da se vozite kroz šume Amazona. Za nas četvoro cena vožnja je bila 10e što zaista nije mnogo ako se uzme u obzir da nam je vozač i pevao “Jovano, Jovanke...”. Naravno, za pesmu je bio i dodatno nagrađen :) 
Po povratku iz manastira svratili smo do Muzeja na vodi. 

Upravo su fotografije drugih turista a ovog muzeja i bile presudne za moju želju da posetim Ohrid. I sad...došli smo tamo...jeste zanimljivo, deci više nego nama...ali ništa baš spektakularno. Rekonstruisano je praistorijsko naselje - sojenice a nama se super poklopilo da u narodnoj tradiciji baš sada učimo o tome pa smo utvrđivali gradivo, onako, usput ,između sojenica :)

Tu je i lep vidikovac. 

Za kraj smo ostavili Biljanine izvore. 

Tu je i istoimeni restoran. Najviše smo se zadržali na bazenu u neposrednoj blizini. Uveče je lepo obići i stari deo grada, od šetališta pa samo uzbrdo :) Tu smo naišli i na zanimljivu mini radionicu za izradu papira. 

Iako je bilo kasno, bili smo počastvovani da pogledamo stari proces pravljenja papira. Deci su oči bile ovoliiike! :) 

Ima još mnogo crkava koje nisam spomenula, mnogo plaža koje čekaju da ih otkrijemo... nadam se prilikom neke naredne posete prelepom Ohridu. 

Hotel Lovec *** - Ohrid I deo

Godinama sam planirala putovanje za Ohrid. Najviše zbog fotografija i lepih reportaža o njemu, svi koji su ga posetili rekla bih da su bili očarani tim gradom na severoistočnoj obali Ohridskog jezera.

 Tako se u čoveku prirodno probudi želja da i on poseti to lepo mesto... 

Na graničnom prelazu se nismo dugo zadržali a jedva smo čekali da vidimo i Skoplje ili bar deo njega. Na ručak smo svratili u neki od restorana u Tržnom centru Biser i već tada smo bili oduševljeni odnosom cena/usluga.

Dogodio nam se i mali peh sa autom, tako da smo imali prilike da osetimo i gostoljubivost makedonskih automehaničara. Zaista sam bila dirnuta celom situacijom, koliko su se potrudili oko svega i na kraju ostavili nama da odlučimo koliko im dugujemo. Volela bih da sam takva iskustva imala i u našoj zemlji. Dakle, gostoljubivost je reč koja tačno opisuje državljane Makedonije sa kojima smo komunicirali u Skoplju. 

I taman kad sam pomislila da je put ka Ohridu odličan, ušli smo u Mavrovo. Od brojnih krivina nije mi bilo ni do razgledanja Nacionalnog parka Mavrovo koji je osnovan 1948. godine. U njegovom najnižem delu smešteno je jezero a sam nacionalni park je ujedno i najveći u Makedoniji sa površinom od oko 73.088 ha. Uglavnom, put oko 170km od Skoplja do Ohrida meni je najteže pao. Iako, monotoniju krivina tu i tamo razbije poneka lepa tezgica sa teglama meda. Planirali smo da pazarimo neku u povratku, ali je put prosto takav da kada dok vi ugledate med, već bude kasno da bezbedno zakočite, mislim, to je naše iskustvo. 

Ovo je i vreme da kažem i poneku o nazivu grada koji je u ovom slučaju vezan za njegov položaj na brdu - “vo rid” i dobismo slovenski naziv “Ohrid”. 1980. godine on je postao i deo UNESCO svetskog kulturnog nasleđa. 

Rezervisala sam smeštaj u hotelu “Lovec” 

i pokajala se gotovo posle 2 minuta provedenih u razgovoru sa čovekom na recepciji za koga se posle ispostavilo da je osim recepcionara ujedno i kuvar (on nam je spremao kajganu) da je i barmen i tako još svašta nešto...E, jedino je mesto spremačice prepušteno drugoj osobi...U startu je pokušao da nam naplati pa recimo trostruko više od dogovorene sume prilikom rezervacije. Ja umorna od puta samo sam uspela da otvorim usta od iznenađenja, sreća pa je suprug bio pribraniji te je to i ostao samo pokušaj...Hotel je prepun prepariranih životinja, to mu i sam naziv kaže, videla sam to i na fotografijama tako da se na tako nešto i da sam želela, nisam ni mogla žaliti.

Mogu da priznam da je sve to deci bilo interesantno a meni korisno jer sam nekako uspela da objasnim da verujem da je život lepši kada se životinje vole žive a ne preparirane. Za doručak smo mogli da biramo jaja na više načina ili džem i toliko. Soba je možda i fina ali za dvoje, po mogućstvu mladi par kome nije bitno što se na vratima kupatila (oprez: preskočiti uvek podignuti “prag”)

pocepala samolepljiva tapeta, te je sve što se događa u kupatilu ujedno vidljjivo i ostalim posetiocima sobe 208 (ako se ne varam), što postoji tzv. vojnički tuš u kupatilu gde samo akrobata ili njemu slični mogu da se snađu, što kada stavite kofere nemate mnogo prostora ne za šetnju po sobi, nego za običan hod...Imaju oni i veće sobe ali mi nismo bili raspoloženi za doplatu, prosto nam je svega bilo previše...i tako... Iako je bilo kasno a mi prilično umorni, rešismo da ne prekidamo tradiciju večernje šetnje po dolasku u neko mesto, te se uputismo pešice do centra, koji sudeći po opisu hotela, nije trebalo da bude daleko...ali avaj... svako naredno veče od hotela Lovec koji je inače kategorisan sa cele tri zvezdice do centra išli smo isključivo kolima.

Hotel Lovec ne preporučujem!