Kosa.Nokti.Obrve.Trepavice.

 

Neko bi rekao da nisam baš kompetentna da dajem svoje nazovi osude na temu aktuelnih pojava jer gotovo da nema mnogo toga što probala nisam. 

Drogirala se nisam. Jedino. 

Pa opet, ćerka mi ima 12 godina. Raspolaže i šminkom i nekim plastičnim noktima...I da, mislim da kompetentna jesam. 

Kosa. U periodu svoje mladosti promenila sam sve dužine i boje, od gotovo bele do zift crne. Od ultra kratke do kose nešto tek preko ramena. 

U svojim srednjim godinama nisam odolela super afro-kikicama (oobožavam kompletan afro stil). 

Perike su mi pomalo jezive mada i njih sada ima tooliko dobrih, sa loknicama, višebojne itd..Jesu izazov. 

U nekim varijantama sam uživala više, u nekima manje, eksperimentisala sam i opet bih sve ponovila. 

Ćerka mi ima divnu, baš divnu kosu. Volela bih da je čuva i ima što duže. Ako odluči jednog dana da je promeni, to je skroz ok. 

Nokti. Nisu mi jaki. Nisu nešto ni slabi. Stavljala sam one produžetke li, ojačanja, kako ih već zovu u nekoliko navrata. Upoznala sam tom prilikom i ženu koja iscrta na mojim noktima bukvalno sve što zamislim. I to je talenat koji izaziva moje divljenje. 

Ipak, ne mislim da takve nokte treba imati stalno. Ne zato što sam pobornik prirodnih stvari jer se iz priloženog vidi da to i nisam (mada naginjem) , već zato što kako se oštete moji nokti posle toga, u većoj ili manjoj meri dešava se isto i kod ostalih žena. A zašto bismo u tolikoj meri uništavale i taj deo sebe? 

Kad poželiš stavi, nek budu i veliki i mat ili sjajni, špicasti, četvorougaoni, kakvi god ali voli i svoje koje već imaš. I neguj ih koliko možeš. 

Obrve. Otišla sam na to japansko iscrtavanje pre par godina. Promena kad imate blede i slabe obrve bude sjajna. Mana je to što i to tetoviranje bledi. A kad izbledi nama, ženama svetle puti, ostaju oivičene ivice crvene boje. 

Dobro da ne ostaje ona stara tatu plava boja. To bi bilo...uh.

I onda ponovo. U medjuvremenu se menjaju tehnike. Ako si radila staru ne možeš novu i tako sve neke nazovi komplikacije. 

Pre neki dan kupih kanu za crtanje obrva, 300din. Nemam još petlju da je stavim al' desiće se i to.

Dakle, ok je mislim dodati, ofarbati nešto što vam nedostaje...ukoliko to u velikoj meri ne oštećuje to što već imate. 

Trepavice. Imala sam ih više vrsta, oblika i veličina. Naravno da i lepljenje veštačkih ošteti vaše prirodne. A kad nemate veštačke toplo preporučujem ricinusovo ulje na vaše pred spavanje. 

O silikonima neću.

Hajde da ne pustimo decu da čuju, misle i veruju da je ok biti druga Jelena Karleuša.     Jer nije ok. 

...da je ok stalno imati veštačke kose, trepavice, obrve, nokte i svašta nešto još...

...jer verujem da U SVEMU TREBA IMATI MERU.

U suprotnom, kad poskidate sve to nećete se svideti ni sami sebi a kamoli drugima. 

Hajde da više volimo sebe kakve jesmo. I da se bojimo, dodajemo, nalepimo ali sve sa MEROM i bez oštećenja onoga što nam je priroda već podarila. 

Jovana, voli te majka najviše na svetu <3

Februar

 

Ako bih bojila mesece, ovaj februar bi bio crn. Potpuno. 

- Ne bi imao čak ni bele šape kao mačak Crni koga je sredinom meseca neko biće autom pregazilo nasred ulice. 

A on je bio najmiliji i najfiniji dlakavi mačak mladić.

Februar bi bio crn, potpuno.

- 19.02. 

Dan kada sam isplakala Dunav. I nisam jedina. 

Negde je dovoljno da voliš životinje i Đoleta. I već smo naši. I već si moj/a. 

A ima nas. 

Februar bi ovaj bio kao Đoletova mala garava, kao braća Arapi...

- I naposletku, juče. 

Sahranjena je tetka. Mnogi bi rekli "nerođena", po nekoj rodnoj klasifikaciji.  Po nekoj mojoj - rođena. 

Jer osuđene na život u kojoj su nam kuće bile jedna preko puta druge, ispratila sam celu njenu mladost. Bezbroj njenih suza. Krišom paljenih cigareta. 

Zima je bila. Grejno telo beše čuvena "Kreka Vesa", razdrndana pomalo, sa sve čuncima. Ona pali tu svoju cigaretu. Ja stražarim pored prozora. 

Odjednom, ranije s posla dolazi otac. 

Od šoka i želje da se oslobodi cigarete što pre otvara grubo poklopac peći. On ispada iz svog ležišta na veliki poklopac a ovaj na čunke koji popadoše kao domine povukavši i onaj mali zakrivljeni. 

Sve biva crno oko nas u roku od par sekundi. 

Otac otvara vrata: "Šta se TO desilo?"

Februar.

Desio se februar, 2021. 

Nikad crnji. 

Zajebao je sa svojim crnilom i dlaku Crnog mačka i  Đoletovu malu garavu i onu čađ otpalu sa čunkova. 

Ajd sad da spakuješ svoje kofere, svoje crnilo i odeš u tri lepe! Šaljem ti lep pozdrav. 

Srele smo se, korona i ja.

 

I još uvek smo zajedno. 

                                                           ***

Malopre dobih čestitku za brz oporavak u kompletu sa naručenim zlatnim kuglicama za jelku.

Postoje te neke stvari koje dotaknu srce. I ostave me bez teksta. 

                       ***

Praistorijski nagon upita:

"A šta misliš...gde si zakačila virus?"

"Dok su ti bušili zadnjicu ulivajući diklofenak za zanemarenu kičmu, čula si da je ona žena u teškom covid stanju pogrešila vrata...mislim i ulaz ambulante i sve ostalo...Vikali su na nju (!), ali kvaku za njom obrisali nisu...?"

Odgovaram nekulturno na pitanja pitanjima: 

- A šta bih sa tim saznanjem pametno uradila?

- Bilo bi mi lakše, misliš?

- Ne verujem. 

- Mogla bih polovinu besa u ovom haosu da usmerim na nju, na sestre, krizni štab...na državu...na koga bre, tačno? Na koga?

                                                      ***

Nepogrešivo osetim kad mi se sa organizmom nešto dešava. Naučila sam da ga slušam. Jer nije jak. 

Neki minut posle ponoći. Grlo neprirodno počinje da me grebe, rovari nešto...

Opaaa...

Evo i gospođe temperature. 37.4. 

Poželela bih joj kulturno dobrodošlicu al' neću da je lažem. 

Lagano se obukoh, pazih da ne probudim muža i izađoh u maglu. Bukvalno. 

 

Ono kad napišu "maglovita noć" ja uvek pomislim "ajd, ne seri..". 

Ali ova bukvalno beše takva. 

Zamolih Boga da me poštedi bliskog susreta sa čoporima kućića. I on mi usliši molbu. 

Iz takve maglovite tišine upadoh u pravi horor. 

Scene koje sam gledala samo na tv-u na početku pandemije sada su se odigravale pred mojim očima, direktno. 

Čovek do čoveka. Sve prepuno. Svi kašlju. Teško kašlju. 

Većini su kapci već preteški od tolikog čekanja. Ima i unezverenih pogleda. Medicinsko osoblje kompletno zavijeno i obavijeno pretežno je nosilac unezverenih pogleda. Od haosa. Od straha. Od svega trenutnog. 

Moj pogled je izgubljen. Pokupih ga brzo, sabrah se, izdržah sve nalete kašlja okolo, jer niko od njih i ne bi želeo da kašlje...i predadoh knjižicu u 00:40. I izleteh u onu istu noć.

Procenih i da proces izolacije za mene treba da počne. 

U covid ambulantu vratih se u 6h, po svitanju.

                                                    ***

Medicinskog brata zamolih da pronađe moju knjižicu i ubaci me u sistem. Učinio je to. 

Ispratili smo članove treće smene. Znojave i umorne. I mlade. Baš mlade. I to govori o trenutnom virusu. 

Članovi prve smene dođoše nervozni, drski i neljubazni. Valjda im se može i oprostiti. 

Negde oko 12,13h uđoh. 

Njihovo kucanje simptoma i ostalih stvari traje taman koliko i neka rutinska operacija. 

Stoga mi rezultate krvi nije čitala ista doktorka već ljubaznija jedna iz naredne, druge smene. 

Ej, majko mila....upoznali smo čekajući članove sve tri smene!!!

I to uglavnom u stojećem položaju. Buljeći jedni u druge između redova kašlja.

Jer klupa dovoljno nema. 

PRC test - negativan. Ne čudi. Rendgeni su se pokazali netačni i nepouzdani a neće kineski testovi. 

Sreća, više se ne rukovode samo testovima već terapiju daju shodno krvnoj slici. A ona mi je iako dotrčah odmah po pojavi prvih simptoma već ukazivala da treba uključiti hemomicin, aspirin i vitamine. Možda nekom bude od koristi.

                                                     ***

Dan prvi. 

Ne reče mi samo šta da radim sa postojećom temp. 37.4. 

Ali ja imam već nekih 15 godina ne jedno zlato, već čistu platinu. Porukama me je iscimala usred noći da ustanem, nađem neki paracetamol kako znam i krenem da obaram temp. 

Ja : "Ali ovde piše 2 tablete...a ja sam već popila celu šaku drugih tableta...popih jednu..."

Platina: " Slikaj mi kutiju, izmerićeš ponovo temp. "

Sitni noćni sati...Normalni ljudi spavaju. 

Ja (a skršena od bolova u mišićima): "37.3"

Platina: "Popij još jednu." 

Laka nam noć. 

Beše mi bolje ujutru. 

Želim vam...da nađete i čuvate jednu ovakvu platinu života vrednu. 

                                                ***

Dan drugi. 

Deluje opuštajuće i fino? Fino je samo ovo ćebence sa kojim me je muž obradovao "jer imam koronu" :) 

A sama korona bar u mom slučaju ima tendenciju da se šeta, tačnije, nekako jurca s leva na desno i obrnuto a u predelu grudnog koša. Kao neka pomahnitala gospođa. Štetu koju je napravila na plućima svojim jurcanjem verovatno ću uskoro videti. Za sada me samo boli grudni deo. Najviše ujutru. Konstantna malaksalost je prisutna. A kad ona malo popusti, ustanem i odradim nesto, dođe gospođa temp. koju sad već iskusno oteram sa 2 tablete paracetamola. 

Sve dobronamerne savete prihvatam u inbox-u. 

                                                  ***

Dan treći. 

Ponadah se...bar ću da smršam. Terapiju smotano počeh da pijem u 16h pa se to onda nastavilo u 04h noću...I sad...preko dana nešto i nisam gladna...ali preko noći...Htedoh vam zapravo reći, verujem da je pametno uključiti i surutku. Jer nije ni jetri lako sad. 

                                               ***

Dan četvrti. Danas. 

Kad bih ranije videla da je neko zakačio virus, ćutala bih. Nisam želela dodatno da smetam. Sad verujem da ne bih smetala. 

Hvala vam na svim porukama za brz oporavak. Hvala što dok se kuckam sa vama strah ode u neko ćoše. 

U iščekivanju petog dana, da budem negde ‚na pola puta"...da uspešno dođem i do kraja i nezvanu haotičnu gospođu, izbacim van, 

voli vas, 

Tanja 

Znaš...

Ja sam ženska vaga. 

Nisam 100% sigurna u tu neku astro statistiku (dal je do nje il' do mene same) tek mislim da je nama onako baš, baš bitno da smo voljene. Tada i sijamo i volimo i živimo onako kako se živeti treba. 

Neee, ma ne treba nas voleti svako. I taman posla da bude tako. To nas i vređa. 

Ali, onaj koga smo mi odabrale, treba. Jer, iz ljubavi se (uglavnom) sve lepo stvara.  

I zato, znaj, neću ti ja živeti još ko zna koliko... Nisam ni beskonačna. A niti mogu živeti bez ljubavi. Dođe mu nešto kao kiseonik. Ako osetim nedostatak istog, gušiću se, svega mi. A to ne želim. Zato... 

Kad ljubavi više ne bude, prosto se okreni i idi.

Al' ako se slučajno desi da odem ja, ali onako, zauvek...nemoj da štampaš umrlice, to već znaš. 

Milion fotki imate u isto toliko foto albuma, pa kad poželite, biću vam tamo. 

Ne mora baš ta odabrana fotka da visi svuda...da plaši ljude mojih godina i izaziva ono: "ju, ovu sam znala!". Ne mora, stvarno. 

Obavesti moje na fb-u, sa njima sam visila na toj mreži ka' na ringišpilu godinama. 

Znaš da najviše od svega volim različitost. Volim i poštujem što je neko želeo da bude ispraćen uz zvuke trube, neko gitare, pesme drage...

Što se mene tiče, muzike sam se i hvala Bogu naslušala za života.

Od toga, znači, ništa. 

Neka ispraćaj bude u mom fazonu. Nek leti od sportskog do elegantnog. 

Sportskog da bude brzo. 

Elegantnog da bude tiho i dostojanstveno. 

Ne morate baš u belo da se obučete, ali da me manete sa crninom. 

U rangu mi je sa umrlicama. 

Uz dužno poštovanje prostora gde se i rodih, obucite šta stignete tamno za sam taj čin mog preseljenja, ali se po povratku kući manite crne boje. 

Jer i kad bude došao moj kraj, a doći jednom mora, Sunce će i dalje sjati. 

I svet će i dalje biti prelep. Toliko lep da ga nije lepo bojiti crnom. 

I nemoj, ko Boga te molim, da spremaš ništa od hrane. Nek izvinu opet svi običaji naši. Ali ja, tj. moj duh da ti jede iz onog tanjira gde je prazna stolica, neće. A taj prizor mi nimalo nije mio.

Sokove, pića i ono osnovno, može.                        Kovčeg pod obavezno da bude zatvoren. Obucite me u štogod plave boje. Mogu i patike a može i 'štikla'. 

Uputstva sva sad imaš i napismeno, ako slučajno nešto zaboraviš. 

A do tada...volimo se. 

Mirnu starost želim

Želim mirnu starost.

Zaslužila sam je.

Turbulencija u mom životu bilo je dovoljno za dva, tri tuđa života.

Kroz mnoge od njih prošla sam zahvaljujući lošim pilotima u svom privatnom avionu.

Naravno, sa mojom dozvolom za let.

Mnoge od njih izazvala sam lično vođena impulsima, strastima, urođenom potrebom za pravdom (jer vaga sam), verujem i inatom (reč koja je već sama po sebi ružna).

I neka je bilo tako.

Jer, bilo je jezgrovito i puno.

Nekad i do granica bola.

I bilo je životno, toliko da više od toga i ne bi moglo.


Sada želim mir.
Kućicu u šumi.
Sebe sa knjigom ispred.
Nas sa knjigama u ljuljašci.


Vanredne mere trenutno mi više prijaju nego pogađaju.

Od silnih životnih trčanja, cimanja i borbi umorila se duša.

Nakitile su te borbe moj vrat neprocenljivim nakitom.

I ponosno ga nosim jer za ponos i jeste.

Al' sad bih malo uživala u miru.

Njega sam najmanje upoznala za sve ove godine a deluje kao fin neki gospodin, taj mir.

I prihvatam samo smeh kao poželjnu galamu.

Iako se i sama češće nasmejem iznutra nego spolja, volim smeh.

Naročito dečiji.

Mir i smeh. I tiha radio muzika...

Hleb mi ne treba.

Šta je covid-19 naspram nove haljine...

Fabrički bus u pokretu a iz jednog izloga pozva' me haljina:

"Hej, ovde sam...znaš one tvoje ljubavi na prvi pogled?... Ta sam."

Dočekah platu, probah je. I bila je TA.

Obukoh je već prvom prilikom za izlazak u jednu od lepših picerija grada.

Osećaj - LEP.

Od te lepote ne spakovah je, već po uzoru na svog muža, okačih je na vrata ormara. Da visi, nego šta! I da je gledam. I nju i njen kaiš tako.

Proglasiše vanredno stanje. Covid- 19 ili korona virus. Za zezanje - 0%. Ali, za situaciju da bukvalno gotovo svako krene da gleda svoje dupe - 100%.

Usled tadašnjih okolnosti u fabrici ja ostadoh gotovo bez glasa, temperatura doduše nije prelazila 37.2 ali kašljem, kijam...te procenih da niti bih takva prošla obezbeđenje na kapiji a sa pratećim kašljem verovatno bih unela i dodatnu paniku. Doktor mi je prepisao terapiju i pravac kuća dok se zaribalo grlo ne oporavi skroz.

Deca ne idu u školu, naravno.

Muž ide na posao u kasarnu, naravno. 
                                                                                  
Predsednik na tv-u 25h, naravno. 
                                                                                              
Prate se vesti ne bi li saznali do koliko smemo da izlazimo.

A ne izlazimo. 
                                                                                                                                                                  Statistiku o broju zaraženih, preminulih...trudimo se da ne upijamo.

I taj obavezni odlazak do doktora i kupovina hleba izazove neke, ne znam da li su novi ili negde su bili zatrpani, tek eto tako neke nepoznate mi strahove skroz.

Naši matori, uža i šira familija je (fala na pitanju) ok. Zoa, Zojka devojka, naš pas, dobro je takođe, puštena je u dvorištu i ima drugaricu Hinatu.

Na fb-u se kobajagi niko ne plaši. A svi se plaše. I to je ok. Tu najčešće i bivam jer smeh potisne strahove a hvala Bogu da imamo dosta duhovitih ljudi. I čisto da znate, nekad je ok. da niste ok.                                                                                                         
Kuća nikad čistija nije bila jer...strah čisti kuću bolje nego iko.
                                                                                                                                                                     Još  bih vam rekla da je većina njih i pre ovoga provodila vreme sa svojom decom, slušanje muzike se smatra obaveznim činom (mešaju se žanrovi istina u zavisnosti od raspoloženja različitih nam generacija u ovoj istoj kući). Crtali smo, slikali, gledali filmove, vežbali, grlili se i voleli i pre corone.

Ipak, najlepše u ovom trenutnom ludilu jeste upravo to što smo zajedno više nego inače.          

Jedino nismo koristili jebeni asepsol u jebenim količinama jebeno svaki dan! (prsla ja, a?... ma maaaloo)

Eto, samo sam htela da javim da ovu haljinu što visi jedva čekam da izvedem ponovo napolje.

I znam, osećaj će biti LEP.

Čuvajte se.