Metalia, Tasos

Na ovu plažu nismo došli sa peškirima, u kupaćim kostima i svime što je redno... Krenuli smo u predvečernju šetnju, centar smo već upoznali, te sam poželela da se popnemo nepoznatim i prilično strmim putem, što suprugu baš i nije bilo naročito simpatično ako uzmemo u obzir da smo gurali i dečija kolica u kojoj je ćerka uživala. Onda rešismo da krenemo preko nekog parka, ah, pa tu smo već kod one napuštene fabrike, ili upravne zgrade rudnika koji se nalazio u blizini, kako mi je suprug objasnio.. Pa kad smo već tu, mogli bismo da gvirnemo dokle vode ove staze dole... Čujem iza sebe: "Tanja, gde ćeš više..."  "Hej, vidi ovde ima nekih spomenika...jao, vidi kamečića u obliku srca sa imenima.." I onda odjednom, PLAŽA! Nismo se nadali, nismo nosili laptop na kome bismo našli informacije o okolnim plažama. Da, pročitala sam pre puta o plaži Metalia, ali pojma nisam imala gde se nalazi, te nas prizor na koji smo naišli ostavi bez daha!

Ostavili smo kolica, budući da ni iza ni ispred nas ama baš nikog nije bilo, pa se uputismo u jednom pravcu, ali nedugo zatim shvatismo da je to deo rudnika koji ima kraj i vodi direktno u more ali sa ogromne visine.

Videli smo i ostale delove tog rudnika, a i otkrismo i pravi put ka plaži. Bio je tu i neki zanimljiv lavirint od kamenja, te spomenici za koje mi neko reče da su posvećeni masonima, ali nije isključeno i da sam pogrešno razumela.

Meni je plaža delovala i više nego interesantno, skrivena od svega ostalog na ostrvu, totalno posebna i svojim ličnim pečatom.

Karakterišu je velike pločaste stene, kafić, restoran sa slamenim suncobranima, tu je i plavo bela kabina za presvlačenje. Tada skoro da nikoga i nije bilo na plaži, već je počelo veče da pada, kad primetismo dečka ušuškanog među stenama na plaži, kako opušteno leži i posmatra nas:)

Voda je delovala čisto, ali kad smo se približili da ohladimo stopala videli smo ogromne klizave delove stena i shvatismo da je prava umetnost ući polako u vodu. a nije delovalo ni da ima plićak...pretpostavljam da se deca i ne kupaju ovde. Ako se dobro sećam, na plaži je pretežno sitan pesak, a stene koje je okružuju predstavljaju pravu umetnost prirode.

Sin je otkrio klackalice i ljuljaške, te neki lep spomenik i mi se super provedosmo na ovoj skrivenoj i lepoj plaži. Ostalo je samo da se vratimo zemljanim putem gore, daleko i nadamo se da zelena kolica još uvek čekaju nas. I jesu nas čekala.

Limenaria, Tasos

Devojka u turističkoj agenciji nam je između ostalih ponuda predložila i kuću na obali mora. Ja se nisam mnogo dvoumila. Letovali smo u raznim apartmanima i hotelima blizu mora, ali baš na obali..to nismo doživeli. I tako vam ja ubedim svog dragog da je to najbolja ponuda.

Ali avaj!:)kasno se zapitah kakav li je taj deo obale (?!) Limenaria je pretežno kamenita plaža i za moj ukus najgora na celom ostrvu:( Jesmo imali fantastičan pogled na more sa terase, iz dvorišta smo direktno bili već na plaži, ali...kamenitoj plaži! Na tom delu plaže smo se zadržali samo u par navrata, jednom kada smo pokušali da "kampujemo" i raširimo pored ostale morske opreme i šator. I još jednom kada smo u kasnim večernjim satima suprug i ja želeli da se podsetimo kako to beše izgleda noćno kupanje, a kad smo se pošteno smrzli i shvatili da sve ima svoje vreme i godine :) brže bolje smo se vratili u toplu sobu.

Tik pored tog dela ispred kuće u kojoj smo bili smešteni bio je zanimljiv kafić na plaži, u kome smo često pili jutarnju kaficu i tu je nešto manje kamenja i pristupačniji je sam ulaz u more, ali je daleko od idealnog. Nastavak plaže u suprotnom delu od centra je sličan, negde manje, negde malo veće kamenje i sve tako...Bili smo i na delu prema centru, ni tamo situacija nije bolja, postoje delovi gde ležaljke jesu na sitnom pesku, pa opet čim krenete ka moru, kamenje je opet tu:( A na nepristupačnim delovima se nalaze njihovi najveći primerci.
Ima suncobrana i ležaljki, dovoljno je da naručite jedno piće i vaše su ceo dan. Voda je inače pretežno čista, mada je bilo i talasa koji tada donesu svašta nešto pa se može desiti da stojiš i gledaš i pitaš se da li da se kupaš ili ipak ne...

Nekad neko od plivača nagazi i na ježa! A ima delova na kojima nema plivača ali je pravo kraljevstvo ježeva! Lično sam sasvim slučajno jednog ježa osiromašila za dve, tri bodlje, no, sreća nisam stala svom težinom na njega (i zbog njega a i zbog mene:)), te sam bodlje odmah rukom izvadila i podsetila se kako čudno peku.

Na ovoj plaži ima mnogo delova gde možete da postavite svoje suncobrane, peškire i tome slično. Prošarana je tu i tamo slamenim suncobranima, a u samom centru je pored obale poređano mnoštvo restorana hotela. I taj deo mi je bio najlepši. Izuzetno romantično izgleda uveče kada se upale sveće a šum talasa se čuje na samo par metara od vas.

Na delu plaže blizu kuće u kojoj smo mi bili postojala je i mreža za odbojku na pesku u sklopu nekog od obližnjih hotela, a bilo je i pedolina i skutera za iznajmljivanje (koje mi inače volimo (pedoline,ne skutere:)), ali su ovi bili u priličnom lošem stanju, pa smo ih zaobišli).
Postoji mnogo lepih spomenika na pešačkom delu iznad plaže. A ono što joj definitivno 
daje poseban pečat jeste što se završava sa stenom na čijem se vrhu nalazi građevina za koju sam u prvi mah a izdaleka pomislila da je neki dvorac, a onda smo je jednog dana i obišli i videli da se radi o napuštenoj fabrici, ali i onako sada već u fazi raspadanja, zanimljivo izgleda pogotovo noću kada je obasjaju brojne svetiljke okolo nje.

Na kraju plaže su smešteni zanimljivi brodići na kojima se organizuju razne zabave. A tu su i restorani u kojima se nude razni morski specijaliteti.

Tako...kamenje nam se nikako nije svidelo, ali je svaki jutarnji pogled sa terase i spavanje uz neprestani šum talasa nekako ovo kamenje stavilo u drugi plan.

Pefkari Beach, Tasos

Lepa šarena plaža

Ovo je lepa, šarena i čista plaža. Na gornjem delu plaže je sitniji pesak, ali kako se približavamo vodi kamenje je sve veće i veće. Ovde nema omiljenog mi dugog plićaka, iako se dubina polako povećava, za kratko vreme već nemate tlo pod nogama. Na celoj plaži su poređani slameni suncobrani različitih boja, a mene su upravo oni najviše očarali. Ima mesta i da postavite svoj suncobran, peškire ako ste samo u prolazu i imate vremena za samo jedno kupanje. Voda je perfektno čista, a mogu se videti i pločaste stene.

Ni na ovoj plaži nije bilo gužve. A pošto sam želela da fotografišem i hotele u ovom malom, ali lepom mestu, odmah sam uočila i da većinu hotela samo ulica deli od plaže, a njihovi restorani i barovi su poređani duž obale i to zaista lepo izgleda. 

Nama se najviše dopao hotel Ka-pa-hi, tačnije njegov letnji restoran smešten na obali. Možda smo i snobovi ali nas redovno osvoje baldahini, te se kod ovog restorana najviše i zadržasmo. 

Ali, ono što je možda lepše od baldahina koji se pomalo pomeraju pod blagim naletom vetra i sa direktnim izlazom na plažu uokvirujući tu morsku idilu, jeste pogled sa stene koja se nalazi tik pored plaže. Ne znam koja su drveta najviše zastupljena , ali pogled na plažu a kroz krošnje drveta je neprevaziđen. 

Slameni suncobrani različitih boja prosto sijaju pod naletom sunčevih zraka, a poneki brodić se pojavi tek da vam upotpuni kompoziciju na fotografiji.

Sa stene se pruža pogled i na drugu uvalu i plažu koja je tada bila baš malo posećena i delovala nekako prazno i neprivlačno.

Pefkari plaža se nalazi između Limenarije i Potosa, nekad je dobro i da sačuvate mapu sa letovanja. Neke od meni najdražih morskih fotografija a kombinacija peska, tirkizne vode i zanimljive vegetacije, nastale su upavo tu, na toj šarenoj plaži.

Paradise beach, Tasos

Baš je paradise!

Rekoh sebi, ako sad dok traje igra , ne napišem kritike o plažama na Tasosu, nikad neću!

Volim plavu i belu boju, negde mi je bitno da oku prijaju boje koje me okružuju. Već godinama letujemo u Grčkoj i ja još uvek iznova utonem u njihove neiscrpne plavo-bele kombinacije sa ponekim jarko-ružičastim cvećem, tek radi kontrasta. Kada smo se odlučili za Tasos, već unapred smo isplanirali da obiđemo celo ostrvo, pa tako i bi. Nakon svega, složili smo se da titula najlepše plaže na celom ostvu pripada baš ovoj, Paradise beach. Od glavnog grada je udaljena oko 20 km, a u blizini se nalazi mesto Potos. Kolima smo se spuštali zemljanim putem i odmah našli mesto za parking. Na plaži nije bilo mnogo ljudi , kraj juna je u pitanju, suncobrana je bilo malo dalje od mesta gde smo se smestili, ali ni njih nije bilo preterano mnogo. Na prvi pogled, osim ostrvca u blizini koje definitivno odvaja nekako ovu plažu od ostalih, nije je ništa razlikovalo, a u trenucima dok smo joj se još približavali. A onda smo sa papuča stali na neverovatan prefinjeni beli i najlepši pesak! Uh, to je baš prijalo! I posle prvog oduševljenja uputismo se ka vodi. I eto, pretpostavljate, drugog prijatnog iznenađenja. Hodaš po vodi bez talasa, hodaš...toliko da se može svrstati u aqua trening!:) Kad pomisliš da se mišići već spremaju na uzbunu, dolaziš i do dela gde se može plivati i vodeno prostranstvo je tvoje!

Klinci su nam mali još, a ponekad nije baš opuštajuće motriti na svaki talas, kamen, procenjivati dubinu i razmišljajući o izdržljivosti gumenih mišića oko ruku...te nama ova plaža zaista beše rajska. I bezrezervno smo uživali na njoj. Suprug se penjao po steni na kraju plaže, ali ta pustolovina nije baš dugo trajala. A kasnije pročitah da je taj deo omiljen među nudistima, sad mi pade na pamet, možda je video nešto što ja nisam:)

Teška srca smo odlučili da se oprostimo od ove lepote. Deci, opet, peska nikad dosta. Za restorane i barove na plaži vam ne mogu reći ništa, jer smo toliko bili opčinjeni peskom i mirnom vodom da na to i nismo obratili pažnju. A već u vreme ručka, krenuli smo dalje, do neke sledeće plaže...vidimo se u narednoj kritici..

Kiparisiou, Limenaria (Thassos)

Leto 2011. godine. U agenciji se gledajući fotografije raznih apartmana zaljubih u Kiparisiou na prvi pogled. Tačnije, u njihovu terasu nadomak plaže sa predivnim pogledom na morsko prostranstvo.

Stigli smo na ostrvo Tasos, izašli iz busa, nismo mnogo čekali, tek eto nama u susret čovek sa brkovima (čitaj vlasnik vile) vozeći kamionet. Svi koji smo se odlučili za ovu vilu stavismo kofere u kamionet i polako za njim. Viđali smo vlasnika još mnogo puta posle toga i mogu slobodno reći da se radi o jednom ljubaznom čoveku.

Prvi utisak nije bio spektakularan samo zato što je po mom mišljenju dvorište moglo malo lepše da se uredi. Ulazimo u hol, pomalo mračan, plastični sto, stolice i tv, pomalo bezveze ali čisto. U krajnjem slučaju apsolutno fantastičan hol za ostavljanje dušeka i ostalih morskih rekvizita. 

Penjemo se na sprat, razmišljam samo da li imaju sobe sa terasama koje ne gledaju na more i da nam ne zapadne baš takva neka... budući da devojka iz agencije nije raspolagala tom informacijom. I već spremna da insistiram na morskom pogledu ulazimo u sobu koju smo i gledali u katalogu:)

Standardna oprema, peškiri na krevetu, vlasnik je doneo i pomoćni ležaj. Kupatilo je malo sa tuš kabinom, čisto, fen je u sobi pored ogledala. Na jednom zidu se nalazi sef za odlaganje dragocenosti. Za televiziju me ne pitajte, osim crtaća i fudbala ništa drugo nisam uspela da vidim. Pretpostavljam da su kablovski kanali u pitanju. Klima se dodatno naplaćivala, mi smo bili krajem juna i zaista nije bilo potrebe da se uključuje. Kuhinjski deo je imao frižider, sudoperu, dve ringle i deo za odlaganje namirnica. Ćebad je bila na ormanu i tu je i ostala sve vreme. Nismo nosili laptop ali mislim da nije ni postajao bežični pristup internetu, možda će ga u nekom narednom periodu uvesti.

Terase su bile zasebne (imali smo ranije slučajeve da nas iznenadi zajednička terasa), tako da smo prilikom posete komšijama prolazili kroz njihovu sobu, gotovo identičnu kao našu. Da vas davim još malo sa spektakularnim pogledom na more? Samo ću da dodam da će vas tu sačekati plastični sto i stolice, a kada vam oči i duša zatraže mir i opuštanje, "morski pogled" će već učiniti svoje.

A onda je pala noć. Uh, talasi su se čuli kao da su na metar od nas. To zaista bude problem ukoliko ste navikli na apsolutnu tišinu dok spavate. Meni nije smetalo, suprugu jeste, ali se navikao nakon par dana. Iz dvorišta izlazite direktno na plažu, no, ima mnogo kamenja, te i nije baš idealna za decu i kupanje. Samo par metara odatle nalazi se kafić, ako se odlučite za kafu i sokiće, ležaljke i suncobrani su vaši ceo dan a tu je i sitniji pesak kad ulazite u vodu. Takođe se (kada naručite piće) može koristiti bazen koji je u sklopu tog hotela što je super varijanta. A sve to na samo par metara od Kiparisiou. 

Ako se odlučite za šetnju i krenete na drugu kapiju, za samo par minuta već ste u samom centru Limenarie. Prodavnica i pekara su vam na tek nekoliko metara udaljene od vile. Ukoliko vam padne na pamet da obiđete celo ostrvo cene rent-a-car su izuzetno povoljne. 

Ispred naše sobe se nalazila improvizovana kuhinja gde smo često sretali spremačice koje su redovno čistile sobu. Svi su bili uvek ljubazni i nasmejani. Poslednjeg dana ćerka vlasnika nam je izašla u susret za kuvanje kafe, opet su nam povezli kofere i bili krajnje gostoljubivi. Parking mesta postoje odmah ispred dvorišta u kome se nalaze plastični sto, stolice i suncobrani. Sve pohvale za celokupno osoblje vile sa prelepim pogledom na more.

Vila Niki - Stavros

Iako sam na sajtu bezbroj puta gledala slike Vile Niki pre polaska, nisam se setila ama bas nijedne kada smo krocili u dvoriste a ni narednih dana. Tek mi je ovog trenutka dok pisem ovo, proletela misao: “Da li smo dobili ono sto smo i videli na sajtu?“ Jos jedna od dobrih strana kritika.
Prvi utisak je bio fin. Dvoriste sredjeno, cisto, hodnik isto. Otvaramo vrata karticom i u sobi smo, maloj, ali cistoj, kupatilo posecno, obicno.

Nista sto bi fasciniralo, a opet deluje ok. Izlazimo na zajednicku terasu. Malo mi smeta, na odmoru volim da se malo izolujem od ostatka sveta, ali prihvatam činjenicno stanje budući da o tome uopšte nisam ni razmisljala. Tu je i plasticni sto sa stolicama. Ono sto prvo primecujem je da u sobi iako je za toliko bilo mesta, u sobi ipak stola i stolica nema. I to nam je bio prvi problem. Kako jutra budu hladnija, deca vruća od spavanja, bili smo prinudjeni da sto sa terase unosimo unutra da bi ga ponovo iznosili napolje po povratku sa plaze. I tako smo ga setali danima. Druga stvar koja mi je zasmetala jeste sudopera i premali radni sto na kome osim mini sporeta koji je bio tu, nista drugo nije moglo da stane.

 To je bilo sve sto nam je zasmetalo u apartmanu. A sada dolazimo do ljubaznosti domacina. Prilikom jednog povratka sa plaze, muski deo porodice je ranije otisao, ja sam ostala sa velikim dusekom, peskirima, kanticama, lopaticama (i ostalom pratecom opremom) i naravno ćerkicom kojoj se vec spavalo a tada je i uplakana i nemoguca. Mi takve ulazimo u dvoriste i ugledamo zenu koja je krenula da napusti dvoriste pa je odustala za tren videvsi nas. Lice joj poprimi krajnje neprijateljski izgled videvši da dušek sa minimalno peska na njemu bez prethodnog ispiranja nameravam da unesem u hodnik. Ne zato sto nisam htela, vec zato sto se iz aviona videlo da sa uplakanim detetom i tonom drugih stvari zaista nisam mogla, pa ni da sam hobotnica! Ali ona to nije htela da vidi, videla je verovatno samo sačicu peska kao da je to nesto krajnje neprihvatljivo i kao da ne izdaje apartmane ljudima koji joj i zapravo plaćaju da bi uživali na tom pesku i u moru. Mogla sam dušek da ostavim u dvoristu, da, nisam se setila. Zbunila sam se njenim izrazom a onda i bujicom reči koju mi je vec vidno pobesnela, sasula u lice. Tog trenutka sam i shvatila da je zapravo vlasnica vile:). Otprilike da je celih 5 minuta vikala i objasnjavala da dušek obavezno moram da istuširam u dvorištu. Sve je to moglo da se kaze na mnogo finiji i kulturniji nacin. A onda, kulminacija. Dečija kolica smo ostavljali u hodniku ispred vrata, sto je valjda i logicno. Sutradan, u vreme odmora, gazda je pozvonio na vrata, ali ovog puta je suprug otvorio vrata. Tražim adekvatan izraz za njihovo drsko, nekulturno i krajnje neljubazno vikanje, ali ne mogu da ga nadjem. Dok sam ležala na krevetu, slušala sam kako je kao grom iz vedra neba vikanjem suprugu pokusao da objasni kako mu gumeni tockovi od kolica tobože grebu mermerne plocice (vec izgrebane ko zna koliko dugo vec) i da ih obavezno stavljamo na terasu (na iste takve plocice!)

Više ih nismo videli. Ni čuli, hvala Bogu. Kolica smo uredno unosili preko cele sobe, na terasu. Dušeke redovno tuširali. Ali i rešili da nikad vise ne kročimo u Vilu Niki.
Pitala sam se kada im za 10 dana platiš i očekujes da se zasluženo odmoriš, koliko je bitno zrno peska u hodniku i koliko u stvari košta ljubaznost? Mozda se dodatno plaća?

Stavros

Nekada malo ribarsko naselje, sada mali turisticki gradic prepun kafica, restorana i cini mi se jednom diskotekom. Nema u njemu muzeja (ili ga bar mi nismo nasli), niti necega spektakularnog sto bi svakako trebalo videti. Fin smek mu daju camci raznih boja pored obala podsecajuci na to da je Stavros bio lepo ribarsko naselje.

Pretpostavljam da sam tada, u to vreme ribara, bila tamo, mnogo bi mi se sve vise svidelo od velikog vasara u sta su ga sad pretvorili.Glavne ulice su naravno prepune suvenira i svakojakih stvari.

A na ulicama ne mozete osim domaceg grckog i naseg srpskog nijedan drugi jezik cuti! Mozda je i to jedan od razloga sto su Grci ove godine bar u Stavrosu bili prilicno neljubazni i drski. Pretpostavljam da su prihodi bili mnogo mali a sa njima je otisla i njihova ljubaznost.
Smesteni u delu Stavrosa koji se nalazi do Asprovalte imali smo izlaz na plazu koja je inace bila ok. 

Ali je glavni i prvi utisak pokvarilo neko iskopavanje kanala do mora. Par dana pre nego sto smo stigli padala je kisa, tako da je svo to blato i kanal do mora izgledao kao da smo se uputili ka seoskom jezercetu. Nisu zavrsili taj kanal ni kada smo krenuli.

Inace, peskovite plaze su fine, a ono sto je bilo zaista super jeste sto ste mogli pustiti decu u more i narednih 10-tak metara oni su bili u plicaku!I ono zbog cega bih se jednog dana i vratila tamo jeste fenomenalan osecaj kada udjete u more, pogledate gore i suocite se sa prelepim vencem planina okolo. Zato ga i zovu vazdusna banja. Ma koliko topao dan bio, vetar bi uvek prijatno pirkao. Na plazama uglavnom crnci prodaju razne suvenire i slika kada ih vidite sa tonom stvari na sebi, kaisevima oko glave, torbama oko ruku na plus neznasekolikostepeni, zaista je tuzna. Mislim, meni je tuzna.Vraca me na slike iz robovlasnickog perioda. U razgovoru sa nekima od njih saznajemo da rade za nenormalno mali procenat, pretpostavljate kome ide glavno deo zarade. Ujutru ih sve dovezu u jednom kombiju. Lezaljke i suncobran su ceo dan vasi ukoliko kupite bar jedno pice. Cene kafe i sokica su oko 1,2E.
Ono sto je meni bilo prosto neverovatno (a mozda i ne bi bilo da sam malo razgledala mapu:) jeste prevoz. Kada jednom udjete u Stavros ne mozete izaci iz njega. Bez sale, mozete gradskim samo do Asprovalte i Soluna i nigde vise! Secam se da sam pitala devojku iz agencije: "Moze li se odavde otici u neko drugo mesto osim Asprovalte i Soluna?" Kratko je odgovorila: "Ne." Buduci da su bas u to vreme bili aktualni strajkovi, tako su se i vozaci gradskog prevoza za Asprovaltu pridruzili strajku pa smo mi na stanici proveli skoro sat vremena cekajuci Godoa.
Na forumima pre puta sam imala prilike da procitam da su ljudi koji su posetili Stavros isticali neki vidikovac kao mesto koje se mora videti. Uputismo se jednog dana tamo, rekose nam da se nalazi u starom delu Stavrosa. Osim lepo obojenih grckih kuca i crkve nije se nista staro i zanimljivo moglo videti usput, a uzbrdica je takva da ne mozete zamisliti. Pa ipak, kad dodjosmo na cilj, pogled je zaista fascinantan. Meni se jos fascinatnije cinio restoran koji je imao bastu, cinilo se na ivici planine. Odatle se video ceo Stavros, more i sire...
Inace, Stavros ima i besplatne terene za 

tenis, fudbal, kosarku, parkice za decu, lepu fontanu, luna parkove i sve u svemu za odmor sa malom decom i nije lose.
Sto se cena tice, hleb im je mnogo mali i skup. Dodje kao malo veca kifla. I cene ostalih proizvoda su nerealno visoke osim cene praskova, omeksivaca i tome sl. Zapravo ono sto nam i nije potrebno na letovanju - to i nije skupo.
To su uglavnom utisci koje sam ponela iz Stavrosa. Mi smo se lepo proveli ali to ne znaci da sledece godine necemo potraziti nesto zanimljivije.

Katerini

Katerini je lep grad na 50 km od Soluna, svega 6 km udaljen od mora. U njemu ima mnogo kafica, restorana i raznih radnji od supermarketa pa sve do prodavnica suvenira.

Grad je dobio ime po svetici Katarini Aleksandrijskoj iz 4. veka. Ovo ime dobio je po osnivanju posle 1912. godine, kada je ovo podrucje pripalo Grckoj.
Nalazi se na autoputu Solun-Atina, u primorskoj ravnici planine Olimp.

Rekla bih da je omiljeno letovaliste nasih turista. Do ovog mesta mozete stici lokalnim prevozom, ukoliko ste recimo odseli u Paraliji ili Olimpic beach-u, prevoz uopste nije skup. 
Ono sto ovaj grad cini posebnim i zbog cega i pisem o njemu jeste PREDIVAN PARK 

sa vodopadima, fontanama i raznovrsnim zelenilom. Ukoliko volite zelenilo, parkove i vodopade ovo je pravi raj za vas. U lepoti parka zaboravite i na vreme. Narocito ako povedete decu. Ja sam u obilazak parka krenula sa sinom u besprekorno dugoj haljini. U parku se nalazi mali mostic a buduci da deca uvek idu pored same ivice poletela sam ne bi li sina uhvatila za ruku da ne padne slucajno. Ali...kako potrcah, zgazih na rub haljine , pala sam ja nasred mosta i na radost ostalih turista u parku!:) Uuuu,sto je to bio pad! Za medalju! Celom duzinom! Dakle, ukoliko krenete sa decom u obilazak ovog divnog parka ne nosite duge haljine i visoke potpetice!
U parku su i nezaobilazne ljuljaske, tobogani za decu i golubovi koji sve to prate.