Vila Niki - Stavros

Iako sam na sajtu bezbroj puta gledala slike Vile Niki pre polaska, nisam se setila ama bas nijedne kada smo krocili u dvoriste a ni narednih dana. Tek mi je ovog trenutka dok pisem ovo, proletela misao: “Da li smo dobili ono sto smo i videli na sajtu?“ Jos jedna od dobrih strana kritika.
Prvi utisak je bio fin. Dvoriste sredjeno, cisto, hodnik isto. Otvaramo vrata karticom i u sobi smo, maloj, ali cistoj, kupatilo posecno, obicno.

Nista sto bi fasciniralo, a opet deluje ok. Izlazimo na zajednicku terasu. Malo mi smeta, na odmoru volim da se malo izolujem od ostatka sveta, ali prihvatam činjenicno stanje budući da o tome uopšte nisam ni razmisljala. Tu je i plasticni sto sa stolicama. Ono sto prvo primecujem je da u sobi iako je za toliko bilo mesta, u sobi ipak stola i stolica nema. I to nam je bio prvi problem. Kako jutra budu hladnija, deca vruća od spavanja, bili smo prinudjeni da sto sa terase unosimo unutra da bi ga ponovo iznosili napolje po povratku sa plaze. I tako smo ga setali danima. Druga stvar koja mi je zasmetala jeste sudopera i premali radni sto na kome osim mini sporeta koji je bio tu, nista drugo nije moglo da stane.

 To je bilo sve sto nam je zasmetalo u apartmanu. A sada dolazimo do ljubaznosti domacina. Prilikom jednog povratka sa plaze, muski deo porodice je ranije otisao, ja sam ostala sa velikim dusekom, peskirima, kanticama, lopaticama (i ostalom pratecom opremom) i naravno ćerkicom kojoj se vec spavalo a tada je i uplakana i nemoguca. Mi takve ulazimo u dvoriste i ugledamo zenu koja je krenula da napusti dvoriste pa je odustala za tren videvsi nas. Lice joj poprimi krajnje neprijateljski izgled videvši da dušek sa minimalno peska na njemu bez prethodnog ispiranja nameravam da unesem u hodnik. Ne zato sto nisam htela, vec zato sto se iz aviona videlo da sa uplakanim detetom i tonom drugih stvari zaista nisam mogla, pa ni da sam hobotnica! Ali ona to nije htela da vidi, videla je verovatno samo sačicu peska kao da je to nesto krajnje neprihvatljivo i kao da ne izdaje apartmane ljudima koji joj i zapravo plaćaju da bi uživali na tom pesku i u moru. Mogla sam dušek da ostavim u dvoristu, da, nisam se setila. Zbunila sam se njenim izrazom a onda i bujicom reči koju mi je vec vidno pobesnela, sasula u lice. Tog trenutka sam i shvatila da je zapravo vlasnica vile:). Otprilike da je celih 5 minuta vikala i objasnjavala da dušek obavezno moram da istuširam u dvorištu. Sve je to moglo da se kaze na mnogo finiji i kulturniji nacin. A onda, kulminacija. Dečija kolica smo ostavljali u hodniku ispred vrata, sto je valjda i logicno. Sutradan, u vreme odmora, gazda je pozvonio na vrata, ali ovog puta je suprug otvorio vrata. Tražim adekvatan izraz za njihovo drsko, nekulturno i krajnje neljubazno vikanje, ali ne mogu da ga nadjem. Dok sam ležala na krevetu, slušala sam kako je kao grom iz vedra neba vikanjem suprugu pokusao da objasni kako mu gumeni tockovi od kolica tobože grebu mermerne plocice (vec izgrebane ko zna koliko dugo vec) i da ih obavezno stavljamo na terasu (na iste takve plocice!)

Više ih nismo videli. Ni čuli, hvala Bogu. Kolica smo uredno unosili preko cele sobe, na terasu. Dušeke redovno tuširali. Ali i rešili da nikad vise ne kročimo u Vilu Niki.
Pitala sam se kada im za 10 dana platiš i očekujes da se zasluženo odmoriš, koliko je bitno zrno peska u hodniku i koliko u stvari košta ljubaznost? Mozda se dodatno plaća?