Tossa de Mar, Santa Kristina i Kalelja

 Tossa de Mar 

Malo ali prelepo ribarsko naselje na severu Kosta Brave. 

Podeljen je na 2 dela, novi deo sa lepim restoranima i suvernirnicama. 

I stari, lično mi daleko interesantniji.

Utvrđenje iz XIII veka. 

Prelepa kaldrma usput, vidikovci gde god se okreneš...i Ava Gardner. 

1950. god. ovde je sniman holivudski film " Pandora i ukleti Holanđanin" sa Avom. Boravila je u Tosi sa Frenkom Sinatrom i učinila je svetski poznatom za kratko vreme. A meštani su joj uzvratili podigavši joj lep spomenik. 

Tu su i ruševine gotičke crkve iz XV veka. 

Tridesetih godina posećivali su je svetski umetnici među kojima je bio i slikar Mark Šagal. 

Oduševljen ovim mestom ostavio im je jednu od svojih najlepših slika. 

Gde god da se okreneš pogled puca na Balearsko more. 

A cela atmosfera u utvrđenju je opuštajuća skroz. 

Tu je i podatak da je časopis National Geographic za jednu od 25 najlepših plaža na svetu uvrstio upravo i ovu gradsku sa pogledom na tvrđavu. 

Plaža mi nije bila nešto fascinatna ali je na vrlo korisnom mestu. Kad vas opali Sunce uz i niz utvrđenje ono što vam je definitivno najpotrebnije tada jeste upravo kupanje u slanoj vodi. 

Onda smo se otisnuli u potragu za lepim mestom gde bismo popili kafu. 

A zatim u vrtoglavu kupovinu majica za decu. Uključen viber i:

"Stefane, ova prva, druga ili treća? Druga...?"

"Imate li veličinu M?"

"Nemaju Stefane, koja druga?"...I tako...Isprevrnusmo pola prodavnice ali i kupismo. 

Negde je moguće cenkanje, negde nije. Neki prodavci i uživaju u tome, neki ne. 

Mene bude sramota, obično.

                                                      ***

Plaža Santa Cristina 

Meni najlepša. 

Zanimljive stene za sunčanje, za fotkanje, za skrivanje od Sunca...Ma, za sve!

Lep pesak, mnogo drveća u blizini i solidan broj turista. 

                                                    ***

Plaža Kalelja 

Ovde smo više uživali u ulicama, gradskim grafitima i načinu na koji su uredili svoje terase, ulaze (bilo je tu baš originalnih ideja).

Mesto pamtim najviše po tome što mi je pukla limenka u rancu, sve postalo lepljivo i Dragoslav je izbegavao da mi kupi nešto što mi se prijelo baš jer se njemu isto baš učinilo da je skupo. Hteo je da mi isključi kabl od laptopa da ne napisem ovu tešku istinu, al' se tušira sad pa je bezbedno.

Gladnoj , jadnoj i ulepljenoj normalno da mi se ta plaža nešto i nije svidela. 

PS. Al' kad si gladan, nisi sav svoj ;) 

Ljoret de Mar, hotel Montanamar i gradska plaža

 Dobro sam, dobri ljudi. 

Ma, ona moja Platina i još jedna kosmička veza ubediše me da pišem. 

Nemam snage za kićenje jelke još uvek, znam i da vas ponajmanje zanimaju turističke reportaže sada, ali hajde da preusmerimo misli i energiju na nešto lepše.

Kad se ovo ludilo završi a sve što ima početak, ima i svoj kraj...možete se odlučiti za letovanje u Ljoretu. 

I nećete pogrešiti.  Katalonski gradić na mediteranskoj obali ima svoj prijatan, šarolik šmek. 

Mi smo odseli u porodičnom hotelu Montanamar. Soba nam je bila mnogo mala. Iskorišćeno je baš svako ćoše objekta, dozidano je toliko toga i ja sam se danima divila svemu tome. Verujem da je restoran napravljen od veće terase i svakog dana ta ne velika katalonska porodica meni je pokazivala šta je u stanju da napravi samo volja čoveka i sloga u porodici uz verujem ne toliko mnogo novca koliko bi se moglo očekivati. 

Nažalost, ne posedujem mnogo fotografija samog objekta, samo jednu pozerajsku iz hola. Po ulasku a sa leve strane gostima je na raspolaganju i otvoreni bazen. 

Gradić je naravno prepun barova i klubova a sa leve strane na brdu kao najveći ukras stoji srednjovekovna tvrđava. Uputismo se jednog dana u tom pravcu, pa iako je put do tamo prelep, ulaz u samu tvrđavu nije bio moguć. 

Tada nije. 

Možda se vama posreći. 

No, svakako je i sam put do tamo iako malo naporan, vredan svakog koraka. 

A da sam psovala usput i more i vrućinu i sve tvrđave ovog sveta, jesam. 

Što se gradske plaže tiče, veličinu peska možete videti na Dragoslavljevom ramenu:

Na ovoj drugoj je plaža u mislim kasnim popodnevnim časovima. 

Negde već napisah da smo kupili ulaznice za sve izlete. Preračunasmo se da smo em matori, em se ne bi isplatilo da isfinansiramo van agencije. Tada dobismo neku drečavu narukvicu sa kojom možemo ući u neki od njihovih prestižnih klubova. To je kao i poenta kupovine svih tih izleta. 

Poenta za ove od nekih 20 i kusur godina. 

Šta zna želja šta su godine...

Raspitasmo se tu kod mladog naraštaja kada se sada izlazi...Neki kreću od 23h, neki kasnije...

"Daj bre Dragoslave, pa ja ću da se uspavam do 23h...ajmo mi polako"

"Rano nam je, Tanja..."

"Natakla sam štikle, neću biti brza, idemo..."

"Ajd... kad si navalila."

Ispred kluba crnci u finim odelima, puna oprema sa kravatom. 

"Vidiš da sam u pravu, može to i pre 23h..."

Proveriše oni narukvice, udariše pečat i uđosmo u mrak. 

Ali nekako ne običan mrak. 

Prelamaju se tu neka svetla, neka silna ogledala, zavrte mi se u glavi nenormalno. 

Dal vidim jednog crnca il' dva? Jel ovo uopšte ogledalo? 

Nikakva vrsta droge tamo i nije potrebna ako se ja pitam. 

Sami. 

Konobari i mi. 

Gledamo se. 

Ja ćutim. 

"Tanja, mene blam, ajmo odavde."

"Mene pa blam da sad izađem."

....Opet se gledamo. 

"Kupićemo znaš onaj veeeliki koktel u onom kafiću na plaži..."

Kupljeno. Izađosmo. 

Nije da ne bismo mi zbog godina izdržali sve što i duplo mlađi mogu...nego, nismo hteli da trošimo vreme bezveze. 

A na plaži..

Koktel nikad veći. 

I nisu uopšte štedeli na alkoholu. 

I havajske ogrlice smo dobili.

I super muzika. I atmosfera. I sve. 

Jedino...malo je teže pijan stići do hotela...

Sreća pa Ljoret de Mar ima dosta klupica. 

Od jedne do druge...lagano...i stiže se. Verujte mi. 

Barselona III deo

Barselona je velika. Prevelika. Prevelika za mene. Baš.

Ali je lepa. I možete uživati u njoj. 

O poseti stadionu Kamp Nou onog kišnog dana neću ni trošiti reči. Od odlaska Darka Pančeva mene fudbal specijalno i ne interesuje. Stadion je bio 'preoran' ili šta god su mu već u tom trenutku radili, tek nije lepo izgledao a jeste i veliki i jeste impresivan. Toliko o njemu. 

Orijentir u Barseloni bio nam je Kolumbov spomenik. Podignut je u znak sećanja na Kristofera Kolumba i čast njegovom prvom putovanju prema kako će se ispostaviti već, Američkom kontinentu. Po povratku sa putovanja svoj raport izneo je kraljici Izabeli I i kralju Ferdinandu V upravo u Barseloni. 

                

Spomenik je visok 60 metara a Kolumbo simbolično pokazuje rukom na novi svet. U unutrašnjosti stuba, kažu, postoji lift koji vodi do vrha odakle već možete zamisliti kakav je pogled. U podnožju se nalaze ovi ogromni lavovi. Jednom od njih ne odoleh. Osim za lava, nismo imali vremena ni za lift ni za poglede jer smo žurili da ispipamo puls Barselone. I uputismo se duž čuvene La Rambla ulice. 

Neko normalnim hodom, neko patkastim korakom...Šta ću...

    

Duž nje se nalaze objekti različiti po stilu gradnje, pa se kao i u svakoj glavnoj ulici mogu videti brojni restorani, kafići, prodavci suvenira i ulični zabavljači. 

Ipak, što se La Ramble tiče, čini se da smo se najduže zadržali na pijaci Bukeriji. Lokalni poljoprivrednici, pekari, mesari i ostali prodavci ovde izlažu svoju robu još od XVII veka. I pojedini delovi pijace su fascinantno šareni. Tu smo se takođe družili se pomenutom divnom porodicom iz II dela reportaže. 

                              

Na kraju Ramble izlazimo na Katalonski trg koji se smatra i centrom Barselone. 

Tog poslednjeg dana u Barseloni krenuli smo da obiđemo i gotičku četvrt. Moja očekivanja su bila veća, ali i to nije ništa neočekivano :) 

Katedrala Svete Eulalie jeste jedna od lepših primera gotičke arhitekture u celoj Španiji. 

Zapravo, verujem da četvrt može mnogo više da ponudi od same usputne šetnje i pogleda na gotičku arhitekturu. Ona je podignuta oko antičkog rimskog grada Barcina. Takođe mislim da je fascinantan Istorijski muzej ispod koga se nalaze ostaci rimskih kuća i ulica koga nismo stigli da posetimo. 

Najlepša je ipak je bila lagana šetnja ulicama Barselone...

Gledali smo, divili se, čudili se, smejali...

I meni definitivno najlepši deo Barselone jeste park Citadela . Ma, nije zato što je muž uspeo da dobije odličnu cenu za divne prostirke za park ili plažu, doduše u više navrata i pregovora :)  Već zato što volim te široke parkove, tu travu kojoj nema kraja, travu koja te zove na piknik ili vežbanje, šta god...Ali svakako nudi osećanje mira, unutrašnje harmonije i spajanje sa prirodom. 

Za one romantične i voljene preporučujemo da posete Magičnu fontanu kada svetlo, voda i muzika igraju zajedno. Delo je španskog inženjera Carlesa Buigasa a ja prosto ne mogu da odaberem dovoljno reprezentativnu fotku...Svaka od ovih je zamolila da bude postavljena i ja se složih sa tim. 

Pikaso, izvini, tebe smo ostavili za neki sledeći put.