Ljoret de Mar, hotel Montanamar i gradska plaža

 Dobro sam, dobri ljudi. 

Ma, ona moja Platina i još jedna kosmička veza ubediše me da pišem. 

Nemam snage za kićenje jelke još uvek, znam i da vas ponajmanje zanimaju turističke reportaže sada, ali hajde da preusmerimo misli i energiju na nešto lepše.

Kad se ovo ludilo završi a sve što ima početak, ima i svoj kraj...možete se odlučiti za letovanje u Ljoretu. 

I nećete pogrešiti.  Katalonski gradić na mediteranskoj obali ima svoj prijatan, šarolik šmek. 

Mi smo odseli u porodičnom hotelu Montanamar. Soba nam je bila mnogo mala. Iskorišćeno je baš svako ćoše objekta, dozidano je toliko toga i ja sam se danima divila svemu tome. Verujem da je restoran napravljen od veće terase i svakog dana ta ne velika katalonska porodica meni je pokazivala šta je u stanju da napravi samo volja čoveka i sloga u porodici uz verujem ne toliko mnogo novca koliko bi se moglo očekivati. 

Nažalost, ne posedujem mnogo fotografija samog objekta, samo jednu pozerajsku iz hola. Po ulasku a sa leve strane gostima je na raspolaganju i otvoreni bazen. 

Gradić je naravno prepun barova i klubova a sa leve strane na brdu kao najveći ukras stoji srednjovekovna tvrđava. Uputismo se jednog dana u tom pravcu, pa iako je put do tamo prelep, ulaz u samu tvrđavu nije bio moguć. 

Tada nije. 

Možda se vama posreći. 

No, svakako je i sam put do tamo iako malo naporan, vredan svakog koraka. 

A da sam psovala usput i more i vrućinu i sve tvrđave ovog sveta, jesam. 

Što se gradske plaže tiče, veličinu peska možete videti na Dragoslavljevom ramenu:

Na ovoj drugoj je plaža u mislim kasnim popodnevnim časovima. 

Negde već napisah da smo kupili ulaznice za sve izlete. Preračunasmo se da smo em matori, em se ne bi isplatilo da isfinansiramo van agencije. Tada dobismo neku drečavu narukvicu sa kojom možemo ući u neki od njihovih prestižnih klubova. To je kao i poenta kupovine svih tih izleta. 

Poenta za ove od nekih 20 i kusur godina. 

Šta zna želja šta su godine...

Raspitasmo se tu kod mladog naraštaja kada se sada izlazi...Neki kreću od 23h, neki kasnije...

"Daj bre Dragoslave, pa ja ću da se uspavam do 23h...ajmo mi polako"

"Rano nam je, Tanja..."

"Natakla sam štikle, neću biti brza, idemo..."

"Ajd... kad si navalila."

Ispred kluba crnci u finim odelima, puna oprema sa kravatom. 

"Vidiš da sam u pravu, može to i pre 23h..."

Proveriše oni narukvice, udariše pečat i uđosmo u mrak. 

Ali nekako ne običan mrak. 

Prelamaju se tu neka svetla, neka silna ogledala, zavrte mi se u glavi nenormalno. 

Dal vidim jednog crnca il' dva? Jel ovo uopšte ogledalo? 

Nikakva vrsta droge tamo i nije potrebna ako se ja pitam. 

Sami. 

Konobari i mi. 

Gledamo se. 

Ja ćutim. 

"Tanja, mene blam, ajmo odavde."

"Mene pa blam da sad izađem."

....Opet se gledamo. 

"Kupićemo znaš onaj veeeliki koktel u onom kafiću na plaži..."

Kupljeno. Izađosmo. 

Nije da ne bismo mi zbog godina izdržali sve što i duplo mlađi mogu...nego, nismo hteli da trošimo vreme bezveze. 

A na plaži..

Koktel nikad veći. 

I nisu uopšte štedeli na alkoholu. 

I havajske ogrlice smo dobili.

I super muzika. I atmosfera. I sve. 

Jedino...malo je teže pijan stići do hotela...

Sreća pa Ljoret de Mar ima dosta klupica. 

Od jedne do druge...lagano...i stiže se. Verujte mi.