Dan 3.
Vrlo je bitno da znate ukoliko se zaputite u ovu tursku avanturu da sa jednom vrstom karte poput naše bus plus, možete da se vozite i busom ali i metroom i tramvajem. Kartica nas je u prvom naletu iznela 50 lira, s tim da smo mi odlučili da se svako od nas četvoro čekira sa tom istom karticom.
Poput bankomata, samo ne ubacujete karticu već 50 lira i uzimate karticu CRVENE boje. Kartice ostalih boja su samo za jednu vožnju! Ne pitajte kako znamo. I onda tu istu karticu na isti način dopunjujete. Nju prislonite na ekran da se učita, sa strane ubacite novac i nakon toga proverite balans. Vrlo jednostavno i lepo uređeno. Jedino su se tu morale nositi još maske.
Bilo da ste na otvorenom, čekate na stanici, bilo da ste u prevozu. Mi smo se metroom uputili na
Trg Taksim u tzv. novom delu grada. Ovaj preslatki
mali crveni tramvaj je jedna od prvih stvari koje su nas oduševile. Delo je francuskog inžinjera Gavandija a izgradnju je izvršila zajednička firma koju je osnovao sa Englezima oko 1876.god. Tako da je tramvaj istovremeno i najstariji od 3 u svetu, najkraći i najslađi. U vremenu od 2min. pređe dužinu od 570m.
Ulica koja spaja gornji ulaz tunela sa trgom Taksim zove se
Istiklal i tu se nalaze zgrade konzulata, crkve, trgovački centri, kafići...
Mi smo poneli kupaće kostime i planirali posetu turskom hamamu u toj ulici ali smo odustali od te ideje jer je još toliko toga trebalo videti....kao recimo,
Spomenik Republike na trgu Taksim, visok celih 12m koga jedino ja iz cele ekipe nisam videla jer sam zevala ko zna gde... Spomenik simbolizuje Oslobodilački rat i osnivanje Republike. Ima divnih stvari u toj ulici. Ulovila sam par radnjica sa sjajnim unikatnim stvarima i odličnim izlozima!
U radnjama je bila garderoba sa najboljim pamukom. Cene su nešto veće ali je i kvalitet daleko bolji.
Onda smo stigli do
kule Galata a novac niiiismo razmenili.... Ništa. Uputio se muški deo ekipe niz ulicu u pohodu na menjačnicu. Sunce opalilo. Red za karte - sačuvaj Bože. Klupa nigde na vidiku. I što bi meni mrak krenuo na oči da pada, to je Suzi držala balans i pozitivu: ' PA dobro, šta sad... Sad će oni...' A njih nigde na vidiku i to tako traaaaje... Stadosmo nas dve u još duži red ne za kupovinu karata već na stepeništu za ulaz u kulu... Kao da skratimo malo predstojeće muke. Al' džaba. Tu mi već proradi živac kad propustismo bukvalno sve žive i nežive jer... karata još ne beše na vidiku. I eto ti njih... Nije ni njima bilo lako, pa iskulirah sva svoja pomešana osećanja, zatražih im da iskoče iz mog organizma i normalna zakoračih u kulu. Visoka je 61metar.
I do samog vrha možete stići ako pređete 143 stepenika. Dobro, gore možete liftom.
Sa ove kule videćete moreuz Bosfor, ali i Mramorno more i kopneni deo grada.
Unutrašnji prečnik kule je 9m. Na dole liftom nećete moći 😜
U Osmanskom dobu kula je korišćena kao zatvor, magacin, svetionik i kula za nadgledanje požara. Prema predanju pronalazač Ahmet Celebi prostor od kule do Uskudara preleteo je na krilima koje je sam napravio!
Doživljaj kada ste na vrhu kule apsolutno podseća na doživljaj sa kule u Pragu. Samo su pogledi sa obe potpuno različiti.
Karta za kulu bila je 125 lira, negde oko 7e otprilike.
Put smo nastavili šetnjom pored leve strane moreuza i bilo je i prelepo i opuštajuće. 'Dragoslaveeee, pa jel su to TE ŠARENE stepenice? - Nisu. Al'... nema veze. Sad će da glumimo Jokera..... I tako i bi. Šta nam teško.
*fotografija preuzeta sa interneta.
Sledeće odredište na listi želja beše nam veličanstvena
Palata Dolmabahce. Ulaznica je 25e.
Na ulazu palate nalazi se lepa
Sat Kula Dolmabahce. Ima četiri sprata i visinu od 27m. Na sve četiri strane nalaze se časovnici Paul Garnier i grb Osmanskog carstva.
Početkom 19.veka Osmanski vladari uspostavili su dobre odnose sa Evropljanima. Tako su se u tom periodu i gradile palate sa širokim vrtovima, velikim dvoranama, bogatim enterijerom i vrhunskom dekoracijom.
Palata Topkapi se nije mogla restaurirati u obliku i veličini koje je zahtevalo novo vreme, te je odlučeno da se izgradi nova palata u evropskom stilu. I fenomenalno u celoj priči bilo je to što smo Topkapi posetili dan ranije a sutradan Dolmabahce. Taj redosled i vama savetujem. Prema nekim podacima za izgradnju je potrošeno oko 1 milijarde zlatnika i započeta je 1843.god. a završena nakon 13godina. Na ulazu vas obaveste da fotografisanje nije dozvoljeno. I ne može se ući bez 'hirurških nazuvica' na cipelama.
Palata je završena za vreme Krimskog rata 1856.god. kada je narod upao u siromaštvo tako da je zbog straha od reakcije naroda preseljenje u palatu odloženo.
Do pada Osmanskog carstva palata je u različitim vremenskim intervalima bila prazna ukupno 32 godine! A ogrooomna je.
U njoj je živelo 6 poslednjih sultana i kalifa Abdulmecit. Sultani koji su nasledili Abdulmecita koji je u palati živeo 15 godina uglavnom su odlučili da žive u manjim palatama na obali moreuza. I tako je u tom periodu palata uglavnom služila za prijem visokih ličnosti kao i za pregovore sa ambasadorima u vezi odlaganja dugova. Meni iz glave od silnih ogromnih lustera nije izlazila iz glave scena iz filma 'Hair', kad on skače na sto i hvata se za sličan luster uz reči pesme: 'I got life mother, I got life sister....' da mi je da sam mogla da zanjišem tako bar jedan....
10.novembra 1938.god.posle duge bolesti u ovoj palati preminuo je Mustafa Kemal Ataturk. Posle njegove smrti palata je još jednom restaurirana i danas je muzej. I to kakav! Izgrađena je po ugledu na pariski Louvre i londonsku Buckingham palatu. Nema maltene ni traga od turskih šarenih pločica. Cilj im je i bio da gostima pokažu želju za modernizacijom. Čudo su oni od nacije. To promućurno, to snalažljivo.
Unutrašnjost palate krase i dela poznatih italijanskih, francuskih i ruskih slikara. Za ukrašavanje unutrašnjeg enterijera potrošeno je 14tona zlata i 40tona srebra pa vi vidite zašto je zabranjeno fotkanje. I zašto je samo Dragoslava obezbeđenje budno pratilo od prostorije do prostorije. A od njega želja da ufotka jača. Malo smo ga pokrivale, malo sam se pravila da ga ne poznajem ali u suštini ništa glamuroznije skoro ne videh. Razlog onih hirurških nazuvica na cipelama su svileni, ručno izrađeni tepisi u koje stopala prosto propadaju. Ukupna površina tepiha koji se koristi u palati iznosi oko 4500m2.
Od svih mogućih soba, za sultanovu ženu, majku... negde mi je baš autentična bila 'japanska soba' a volem i ove podignute, visoke krevete, propast...
Sa mora i kopna postoji 12 kapija.
I jeste, ne mirišu ovi cvetovi, tu ste u pravu, al' ako je Dragoslav naciljao fotoaparat vi i nemate mnogo vremena za nameštanje... Pravi se da mirišeš i to je to 😀
Ovu kapiju ne odolesmo da ne ufotkamo i u povratku. I da je neko mene tada pitao, bi li bila Sultanija u Topkapi ili u Dolmabahce... pa ne bih se ja dvoumila ni sekund. Lepo je kad čovek napreduje, menja svoj stil i lepo je što su sa šarenih pločica prešli u elegantniji stil, iako im pločice nekako bolje pristaju i dan danas.
Onda smo već prilično umorni odlučili da svratimo ponovo.... gde? Pa na Kapaličaršiju. Kako bre da vratimo neki dinar kući... Ne ide.
O njihovoj hrani ću pisati u narednom i poslednjem delu ove priče o Istanbulu.
Uveče smo izašli na sladoled koji se može meriti sa odličnim italijanskim bez problema.
Cipele su mi se već uveliko pocepale ali procenih da će izdržati i sutrašnju avanturu do polaska kući oko 16h. Skidanje etiketa sa novih stvari i pakovanje kofera proteglo se...
I pade noć nad Istanbulom. Poslednja.
