Muški starešina u to vreme beše dobio poziv od drugarice mu koja je već godinama na Malti. Beše rizično da na neviđeno ostavi svoju službu u vojsci, pa odlučismo da se tamo uputi ovaj ženski starešina(!) koji trenutno i tipka ovo ;)
I nije da mi nije bila neviđena frka. Drugaricu i dečka joj nisam gotovo ni poznavala. Uglavnom, skupih petlju. Muda nemam.
Stavih domaću rakiju (preko potrebnu deficitarnu robu), vegetu, par starih majica jer kupiću tamo nove, par crnih helanki kojima istina nedostaju neki lanci sa strane da to bude skroz u mom fazonu, ali zauzimaju tako malo prostora...u kofer. I tol`ko. A imam celih 40 i kusur godina života. I još toliko svega što ostavih...Nego, kad znam da idem da procenim bolja li je to zemlja za život moje dece...šta mi teško...
Zaljubljujem se ja tako u te neke gradove, zemlje, ide mi to, ko od šale...Uvek mi bude tu svašta nešto lepo. Stigoh na žutu Maltu 08.02.2018, u kamenjar il` pustinju, kako je naši ljudi zovu.
U rekordnom roku osetih slobodu na svakom ćošku. I to slobodu u svakom smislu te reči. A ja volim osećaj slobode. Svako punoletan treba da živi onako kako želi ukoliko naravno time ne ugrožava druge. Ali, istog trena sam znala da tako slobodna zemlja nije idealna za odgoj dece. Mnogo je tu iskušenja za njih nezrele. No, naučena da se životne odluke ne donose preko noći, reših da preživim početni period na Malti kako znam i umem.
Verujem da možda nekima počeci i nisu bili teški i iako se čovek i spremi za spavanje na naduvanom dušeku, iznenadi se ipak kolika se pažnja obraća na uključen ili isključen bojler, upaljeno ili isključeno svetlo i sve ono što je bar u Srbiji normalno (ako sve ostalo nije).
Mada su realno računi uglavnom i manji od onih u Srbiji. Ipak, najteže od svega jeste što nimalo lak život tamo naše ljude napuni svim i svačim. Sreća je da sam bila naoružana tolerancijom do bola.
Shodno tome da smo se dogovorili da ostatak Arizanovića dođe za Uskršnje praznike, bilo je poželjno da nađem što pre i svoj stan i posao. Varijante koje je par kod kojih sam bila imao su otpale jer firma u kojoj sam predala CV u tom periodu nije primala Srbe. Njima sam ipak zahvalna na mnogo čemu. Saberem vam se ja tako, nađosmo na brzinu apartman u bivšem hotelu Damiani u Bugibbi. 450e mesečna članarina + depozit u tom iznosu + % za agenta, više se ne sećam koliki.
Sećam se osećaja sreće...I slobode. Shvatih i neprocenljivu vrednost običnog kreveta.
I krenem "U se i u svoje kljuse" a verujem i da sam samom Bogu bila tragikomična tih dana pa se potrudio da upoznam par dobrih ljudi, dobijem par dobrih informacija, sredim konekciju na laptopu i pošaljem fotke svojih carving radova na e-mail nekih 5 hotela koje sam našla u prvom naletu. Prvi na listi mi beše hotel o kome sam čula dosta lepih stvari. Ubrzo zatim usledio je poziv od šefa kuhinje baš tog hotela. Ne pitajte kako sam ovako gluva uspela da ukapiram gde i kad treba da odem...Brži engleski govor čula nisam. I sad mi je beskrajno smešno kad se prisetim toga.
Prošla sam intervju za posao u kuhinji u hotelu kategorisanom sa 4 zvezdice...kao u nekom maglovenju...Upoznala sam i imala godinu dana stvarno najboljeg šefa i MNOGO dragih mi kolega/nica.
Iskustvo rada u kuhinji u multietničkom okruženju je bukvalno neprocenljivo iskustvo iz moje perspektive. Engleski mi je bio više nego komičan a one silne petice iz istog su mi i u osnovnoj i srednjoj, sad shvatih tu tešku istinu, bile poklonjene.
Radila sam u tzv. hladnoj kuhinji iliti larderu sa salatama koje nisu baš standardne za naš ukus i svet. Prošli su meseci i meseci dok sam se usudila da probam neke od salata sa morskim plodovima. Najinteresantniji za rad su mi bili upravo jestivi ukrasi ili tzv garnish...tako i postadoh Tanja garnish. Sve dobronamerne savete sam gledala da usvojim, ostale priče sam odbijala na `glupost`i činjenicu da iako nijedan dan nije bio isti, ipak se nisu dešavale spektakularne stvari a dan ipak treba da prođe nekako... Neki od tih ljudi tamo, postadoše mi dragi, onako, baš. Volela sam da radim ručkove i večere u tzv. starom restoranu, ambijent mi je nekako bio topliji i lepši od onog u novijem delu hotela a u kome sam pretežno samo vikendom pravila palačinke. Najlepši deo te vikend priče jesu deca koja su uglavnom bila ljubitelji istih. I tako, naučih svašta nešto :)
I došao je Uskrs i ostatak ekipe Arizanović. U početku im beše interesantno, ali kad se sve sumira, podmlatku se nije dopalo. Dobro, rešismo da damo Malti još jednu šansu, onako fer, dužu, za vreme letnjeg raspusta.
U medjuvremenu, nedeljno sam obično imala 2 off dana, dešavalo se da se izborim sa tim osećajem nedostajanja svih mojih i izadjem, prošetam a dešavalo se i da ustanem iz kreveta kako bih samo popila jednu tursku kafu, spremila uniformu za sutra i to bi bilo sve od tog off dana. Borila sam se i rvala sama sa sobom kao što se i ostali porodični ljudi a sami tamo, bore...svako na neki svoj način. Kako god se okrene, ta težina se uglavnom ni rečima ne može opisati. Ojačala sam i bez da sam to svesno htela. Zaboravila i da plačem.
Došao je i raspust i oni ponovo. Sreća, sreća, radost. Umor, sreća, umor ...i sve tako...
Jedan od bivših kolega nam je pomogao da muški starešina Arizanović počne da radi part time u nekom od obližnjih restorana. I tada videsmo pravu situaciju.
Sezona je. Pojedinim danima radi se po ceo dan, izadjem u 6:40 a vratim se malo pre ponoći. Ljudi moji, kad sam na prvom rosteru videla da radim ceo dan, bila sam sigurna da ću pasti u nesvest...Al nisam :) Pauza traje obično sat vremena ali svih ostalih sati stojiš, radiš...nema ni minut sedenja. Prosto je tako. I prosto je još više neverovatno koliko sam se brzo prilagodila. I nije bre da nisam bila ponosna na sebe takvu. Kad stigneš u stan, upališ bojler jer 2e :D , dovučeš se do kreveta, kad noge osete horizontalu...ti kreneš da osećaš samo strujanje...onda kreneš da moliš sve svece da se dogegaš do kupatila...(ajde bre, ne frčite se, tako je samo prvih nedelju, dve).
Uglavnom, deca su kad su ove kobajagi starešine tako radile po ceo dan, bila sama u stanu. I uglavnom su hvatali zjale. Ne znam dal zjala još ima, bilo ih je u moje vreme :) Konekcija beše loša u apartmanu i krene kuknjava nebeska. Nedostajalo im je društvo, druženja na ulici, babe, deda, tetka i ostala bliža i dalja rodbina.
I mi, kobajagi starešine, videsmo koliko sati ima. Razmišljali smo i o tome kad bi krenuli u školu pa tamo upoznali decu...I milion eventualnih rešenja a čini se, nijedno pravo.
Gotovo do samog kraja svog godišnjeg ugovora negde sam ipak verovala da ćemo se odlučiti za Maltu. I sa šefom se dogovorih i za produžetak ugovora. Medjutim, tada se poklopiše druge kockice, jedna neodložna a komplikovana intervencija sa zubima, jedna mala matura...njihovo odsustvo želje za životom na Malti i ja presekoh...Teška srca.
I napustih zemlju okruženu morem...Ne znate koliko ja volim da se pržim na suncu i na pesku, ne znate...Volim i miris mora.
Jedna od najlepših plaža koje videh za života je upravo Blue Lagoon do koje se stiže brodićem. Ako to što me ljudi onako i onoliko načičkani jesu neodoljivo podsećali na divlje koze, ostavimo po strani, boja vode, pesak u njoj, salinitet, sve je to čini plažom koja je vredna apsolutnog divljenja. Sve obale koje je okružuju su takođe lepe.
Cene koktela u ananasu i kokosu nisu zanemarljive ali jeste užitak. I dok je gospođŽa sa fotke pila i uživala, ostatak ekipe je preplivao do druge obale. Rekoše, još lepše.
Obala nema prirodan hlad i ukoliko planirate da nadjete mesto uopšte savetujem `sabajle dolazak`.
Ostale plaže vam neću nabrajati, ima dosta stenovitih uvala ali i peščanih plaža o kojima se već možete informisati na netu.
Do ulaska u njihov sadašnji glavni grad Vallettu, zapravo impozantnu fontanu ispred, stigoh odmah nakon što kročih na Maltu. Tu se nalazi i glavna autobuska a celo ostrvo je dobro povezano gradskim prevozom. Busevi se nešto sporije kreću i vrlo često ti se u vožnji a zbog cimanja ispomeraju svi unutrašnji organi, ali navikne se čovek.
Simpatično mi je bilo što bus zaustavljaš kao taxi, ispružiš ruku i to je to. Ukoliko je bus pun, neće stati a možda vam vozač usput uputi i onaj kulirajući osmeh :D Pazite i da se ne naslonite na dugme `stop` jer ćete čuti svu punoću i jačinu vozačevog glasa...A bogami ima ih baš glasno obdarenih.
Vožnja se odvija levom stranom, kao u Engleskoj...U početku je to malo čudan prizor za oči.
Valletta nije velika, to mi je uvek prvo na pameti kad pomislim na nju, ali realno, svi gradići na Malti su manji nego naši u Srbiji pa je onda i razumljivo. Arhitektura, meni je prelepa. Uske ulice neodoljivo podsećaju na Italiju. A balkoni su mi uvek bili pravo osveženje za oči. I kad su umorne.
Kao i svaki glavni grad obiluje restoranima, kafićima, buticima i suvernirnicama.Tu je naravno i središte svih karnevala.
Valletta vam je cela kao utvrđenje. Na njenom samom vrhu nalazi se lep vrt. Odatle puca pogled na osam topova iz 16.veka iz kojih se ispaljuju plotuni svakog dana .
Malteški jezik je postao zvanični 1934.god a dve godine kasnije i engleski mu se priključio i postali su jedini zvanični jezici ovog ostrva. Mišljenja sam da sledeći jezik koji može postati zvanični - jeste srpski :) Čujete ga na svakom ćošku i gde god se okrenete.
Sliema ili Slina kako je opet naši ljudi zovu a ipak im je najdraža jer ih sa svojom novijom arhitekturom podseća na Bg je neću preterati ako kažem i najpopularniji gradić na ostrvu. Moje mišljenje je da je jedino lepo ogromno šetalište pored mora. Sa druge strane su tržni centri, hoteli, radnje i radnjice...A nešto i nisam ljubitelj istih.
Nasuprot Sliemi, Mdina me je osvojila. Ovo utvrđenje je sjajno sačuvano. Prva asocijacija mi je bio Kotor. U njemu žive ljudi, ima svoj specifičan šmek a na samom ulazu je snimljena i scena iz omiljenog mi serijala "Game of Thrones".
Mesta na kojima smo se lepo proveli ali nismo bili fascinirani jesu Bird Park Malta:
Zatim Malta National Aquarium, San Anton Garden:
Kao pravoslavac volim i katoličke crkve. Ne bude mi u grudima ono što bude pri ulasku u našu crkvu, više ih doživim kao muzeje. I obično budem fascinirana oslikanim tavanicama. I volim bre da sednem ko čovek i ne osećam grižu savest dok sedim. Bože, sad oprosti.
Valletta Waterfront :
Ostrvo Gozo istraživali smo HopOn - HopOff varijantom kao najpraktičnijom.
Ostatak ekipe je obišao i Marsaxlokk, ribarsko selo a ovoj obožavateljki šarenih čamaca ostalo je samo da uživa u fotkama koje su napravili. Nesebično ću ih podeliti i sa vama :) 
Sme li neko da mi kaže da Malta nije lepa?
Ne mogu generalizovati naravno, no, Maltežani kao ljudi, meni su skroz, skroz OK. Fin bre narod. Uglavnom, opušteni. Naravno, ima izuzetaka. Tolerantni takođe. Doduše, rečnik im je pomalo vulgaran, kako kod muške tako i kod ženske populacije. I to prvo izazove čuđenje a onda zna da bude i simpatično. Pomognu kad god mogu i nije im teško da budu ljudi.
Nikad dužu reportažu ne napisah! Al`ljubav je to.
Ne znam za vas, ali ja bih trenutno volela da sam u nekom kafiću, tamo u Bugibbi...makar okružena i žbunjem!!! :) Mada...ovde, u Srbiji, ♥ je na svom mestu.
