BiH deo treći i poslednji

 Ne drma me nikakva inspiracija za pisanjem.

Drma me lepota trenutka, dana, koju čini prelazak iz druge u treću smenu. 

Skroz je ok, čak i poželjno da se tog dana vučete u muževljevoj pižami ceo dan. 

Takođe i da napišete koju. 

Tog drugog jutra u Sarajevu sedosmo u auto i već je svima jasno da je Dragoslav satkan od samih iznenađenja. Kao i to da je Tanja često u fazonu: "sad i odmah". Tako Tanja nije znala gde su se uopšte uputili ali je naravno želela da stignu što pre! A put se odužio... baš. 

I razapnite me iz momenta ali mene vodopadi do sada nisu preterano fascinirali. Kad god sam ih pogledala pomislila bih: "Dobro...stene su tu prestale i šta...voda neka teče..i šta...sad mora da pada...I tol'ko. "

Ali...

Posle duže vožnje prvi pogled na vodopad Kravica ostavi vam usta u poluotvorenom položaju. 

Prosto fascinira. 

Shvatih da znam da pogrešim kako u proceni ljudi, tako i sa prirodnim lepotama. Jer... ovde je priroda napravila takvu rečno-energetsku predstavu da je to neverovatno. 

Kažu da visina vodopada ide do 28 metara a širina čak 120. 

Bogatstvo svih nijansi zelene boje krije se upravo tu. 

Do ovih slapova reke Trebižat spuštate se krivudavom stazom i ne znam ni sada da li je više zadivljujući taj panoramski pogled na vodopad odozgo ili kad mu se približite. 

Hedonisti u meni svideo se restorančić pored: "Uživaš u piću/jelu i u pogledu, 2u1."

Antihedonista kaže:"Alo, seljanko, ovoj prirodi ništa osim nje same ne treba, pogotovo ne restoran."

I tako...vaga sam ja...nije meni lako nikad. Mislim...kakvi neprijatelji..ono kad normalni ljudi imaju neke tamo što ih ne vole...U mom mozgu od svega ostalog nemam mesta ni da potrpam info o takvim stvarima, sama sebi budem najveći kritičar i neprijatelj. Sve životne stvari baš kao i ovi vodopadi mogu da izazovu pravu bujicu raznih osećanja i misli. 

Ipak, osećanje koje dominira jeste ispunjenost.

U povratku se odlučismo da obiđemo Blagajsku tekiju, ni sami ne znajući o čemu se tačno radi. Mogli smo i da pitamo nekog ali su svakako table bile korisne. 

Ovaj derviški hram pored izvora reke Bune u Blagaju datira iz 1851. god.

Usled odrona stena Tekija je oštećena i obnavljana u više navrata. 

Ne razumem se u derviške redove, tek postoje podaci da su oko 1952.god. derviši proterani iz Tekije kada  kompleks počinje da se koristi u turističke svrhe. 

Pred rat derviši su se vratili, sada već organizuju mevlud svake prve subote u maju. Ne pitajte me šta je mevlud. 

Tekiju staru oko 600 godina obnovila je islamska zajednica u BiH.

Turskoj agenciji koja je uložila novac u obnovu ustupljena je na korišćenje na 33 godine. 

 Dvoumili smo se da li da ručamo tu, u restoranu sa živopisnim pogledom, ali smo se ipak odlučili za Mostar. Prosto da znate ukoliko isplanirate posetu, možete i ručati tamo.

Ukoliko ste u fazonu da je samo vaša religija baš ta jedina i prava, nemojte svraćati ovde. Neće vam biti lepo. 

I eto nas u Mostaru. 

Čula za njega naravno, jesam. Nešto više o njemu znala, nisam. 

Kupuje ljude na prvu. 

Mene nekim silnim kamenjem, kućama od kamena, kaldrmom, ljubaznošću njegovih domaćina.

Ako pitate mog muža, Mostar je najpoznatiji po Lepoj Breni :)

A na čuvenom mostu mladić iz obližnjeg ronilačkog kluba vrti se medju turistima, pokušavajući da dobije odgovarajuću svotu  za koju bi izveo skok sa mosta. 

Ošacovasmo restoran sa dobrim pogledom na most i mladića.

On skočio nije. Sve neke stipse bile tog dana :)

Od restoranskih ponuda htedoh da probam njihov specijalitet...Neke ćufte...Majko mila...Tenk je lakši, mislim. 

Kupili smo dve divne plave velike marame po vrlo pristojnoj ceni. 

Razgledali suvenire, šetali kaldrmom i uputili se nazad, u Sarajevo.

Za poslednji, treći dan ostavili smo ratni Tunel spasa. 

I dobro je da je bilo tako. Taj krvavi deo sarajevske priče nosi težinu koje ne možete da se oslobodite tako lako.

Mi smo tu težinu poneli kući i nekako našli način da izađemo sa njom na kraj.

Kuću u kojoj je bio pomenuti tunel nismo lako našli. Negde je i logično kad se razmisli bolje. 

Praćeni smo radoznalim pogledima tokom obilaska. Misao koju sam odlučila da ponesem jeste da videla Sarajevo pre rata nisam, ali sudeći po ratnim snimcima i fotografijama moj naklon do poda koliko je sve sanirano i popravljeno. Duboki naklon. 

Poslednjeg dana svratismo i do Rimskog mosta i ljuljaške. Most sakriven a opet dostupan prkosio je svojom lepotom svim prohujalim godinama. 

Ono o čemu vam neću pisati je Vrelo Bosne. 

Ne zato što moram da se spremam za treću smenu. Jok. 

Zato što želim da sami osetite čaroliju ovog mesta kada se jednom uputite tamo. A potrebno je: 1. da ustanete i budete tamo rano, pre Sunca 2. da budete strpljivi i sačekate da jutarnja magla obavije sve 3. da osetite rosu, slušate ptice, ćutite i uživate u zelenom spokoju.

Ako su ikada postojale male vile i čarobnjaci...Vrelo Bosne je njihov dom. 

BiH deo drugi

 

Ne smetaju mi dzamije. Ni druge religije. 

Oduvek imam svoju. 

Ne smetaju mi ljudi sa tamnijom kožom. 

Beli, crni, žuti, crveni...činimo ovu planetu zanimljivijom. 

Žao mi bude uvek kad neko pričajući o Sarajevu pominje uporno samo te dve stvari. 

Istina, zajebana je malo ta sarajevska priča. 

Smeta mi samo mržnja. 

Reagujem jedino na poglede. 

Dobronamerne, iskrene i mile baš volim. (Pametno-radoznale, bistre, snene, zavodljive i tople takođe volim da vidim).

Zadojene mržnjom gledam da izbegnem uvek i svugde. 

Na Baščaršiji susretosmo se sa mnogim tamnoputim ljudima i u očima im videh znatiželju. Mržnju ne. Nekako sam sa plavom i onakvom kosom u tim ranim jutarnjim satima odudarala od mnogo toga tamo. Uveče je već bila sasvim drugačija situacija. Kratkih haljinica, mnogo šminke i svega sl. bilo je svuda naokolo, ali preko dana ne. 

Dragoslav je fotkao, ja posmatrala širom otvorenih očiju kad su nas znatiželjno pitali sa koje smo televizije i jel bi mogli oni nešto da izjave :) 

Sad razmišljam, komotno smo i mogli da uradimo par intervjua. 

Prvi put ukapirah da su neke radnje lepše dok se ne otvore, ne napune ljudima. 

Ovaj kulturni i istorijski centar izgrađen je u 15. veku kada je Isa-beg Isaković osnovao i ceo grad. 

U 19. veku posle velikog požara ona je postala dvostruko manja. Lično mi nije delovala veliko u startu, ali tražeći uveče restoran na koji se nameračih tog jutra, shvatih da bih se sama izgubila samo tako...(ko guska u magli, što bi moj tata rekao). U ovoj glavi su sve te uličice već postale pravi lavirint. A prepune su raznih lepota baš. Toliko lepih ogrlica ne videh nigde. Svaka zanatska radnja je priča za sebe. 

Tu je i Sahat kula i Begova dzamija. 

"...Kad sat zazvoni
na kuli kraj Begove dzamije
ja sicu, sicu do basce
satro sljive da proberem
ti uzmi ibrik, srebrn ibrik
k'o fol vode da doneses..."

Uveče smo ponovo šetali Baščaršijom i već tad nas je opasno drmala inspiracija sa svih strana...Kao da su svi proslavljeni sarajevski pevači išli pored nas. Tad nastade ovaj dragi video.

Za prvi burek i njihovu kafu odabrasmo radnjicu koja je delovala pristojno, skromno i čisto. I nismo se prevarili. Devojke koje su radile upotpunile su govorom ceo doživljaj. Naš burek je daleko masniji. Njihova kafa nekako slađa jer se dosipa pa imaš utisak kao da dobijaš nešto gratis :) 

A onda mi je Dragoslav spremio rođendansko iznenađenje. 

Nisam se nikad vozila žičarom! U avionu jeste visoko ali je čvršće, sigurnije...žičara se klima bre! 

Sarajevska ili Trebevićka žičara povezuje Stari grad i planinu Trebević.

Otvorena je bila u maju 1959. god. U toku rata bila je srušena u potpunosti. Ponovo otvaranje bilo je 2018.god. 

Kabine su u bojama olimpijskih krugova. Posebnu pažnju privlači kabina eksponat na polaznoj stanici:

Skupih petlju, malo izdramih, ali na kraju uživah u novitetu svojih iskustava (sad će muž čitajući ovo da me pita: "A hvala mužu?" :))

Bilo je tu ramova za fotkanje i stvaranje uspomena, vidikovac je prelep, što se uvek od svakog vidikovca i očekuje. 

I ne samo ovde, obeležja i Vučka te čuvene zimske olimpijade 1984. na koju je ceo grad izuzetno ponosan, možete naći gotovo u svakoj suvernirnici na Baščaršiji. 

Za potrebe tih istih 14. zimskih olimpijskih igara napravljena je i odlična bob staza za takmičenje u dvosedu, četvorosedu i sankanju. 

Kao i većina toga i ona je u ratu gotovo uništena. 

Smatrala se najsigurnijom na svetu iako je važila istovremeno i za najstrmiju i najbržu. 

Start staze bio je na 1.108m nadmorske visine a bila je duga 1.570m.

Nakon olimpijskih igara jedno vreme su se građani niz bob stazu spuštali sa "sunđerastim vučkom". 

I sad...da ne volim grafite i boje koliko volim, verovatno bih na napuštenoj bob stazi osetila bar blagu tugu...

Ali, ja mnooogo volim grafite. 

I nisam mogla da budem tužna. 

I tako napuštena i oronula meni je bila prelepa! 

Izjurcasmo se neviđeno tu. 

Kao da nismo imali neprospavanu noć, kao da nemamo po 40 i kusur godina. 

Nastavismo nagore, nasumično. 

Op! Još jedan vidikovac...

Ajmo, fotkanje...Ljudi prolaze, gledaju nas, poneko se nasmeje, neko se javi...

Pozitivna energija gde god se okreneš. 

Muž dobije inspiraciju da glumi Valtera...

Ispunjeni uskočismo u kabinu da nas vrati u centar grada. 

Zgrada koja definitivno dominira:

Iako se i ovaj, daleko skromniji objekat može pohvaliti time da je primećen:

Posetili smo katedralu Srca Isusova:

Zatim smo potražili mesto gde je nesrećni Gavrilo Princip izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju i ušao u istoriju: 

A nesrećna ja natukla štikle na stopala a s namerom da obiđem drugi deo Sarajeva...

Dođosmo do Večnog plamena:

Na fotografiji već piše kome u čast je podignut i ovaj simbol grada Sarajeva. 

Valjda je i prirodno da što smo stariji to i jače osećamo sve udarce istorije. 

Zadržah se kod plamena malo više nego što sam očekivala. 

Onda se uputismo u dalje istraživanje grada...

Sa onog vidikovca dominirao je toranj, nesumljivo novije izgradnje. Saznadosmo da se ovaj najviši oblakoder BiH zove Avaz twist tower. Sagrađen je za potrebe novinske agencije Avaz 2008.god. 

Ima svojih 172m. I doživesmo svih 172! Liftom! Staklenim liftom!

A onda sam počela da kukam...

Ne može(m) da odolim štiklicama. 

Ne može(m) da odolim šetnjama i istraživanjima nepoznatog grada. 

A nikako da naučim da ta dva zajedno prosto ne idu. 

Jurismo za svakim tramvajem...Nit' znamo gde se kupuju karte al' ni oni svakako nisu vozili u željenom nam pravcu. 

Nađosmo taxi. Naša pređena hodom kilometraža tog dana pogotovo večeri već je bila impresivna. Kad ne poljubih onog taksistu tad. Stigosmo pravac ispred Baščaršije. Gde drugde. A onda hajde da nađemo onaj restoran za koji ujutru procenih da kad se upali ono šarenilo biće čarobno. On k'o da je u zemlju propao...Vrtesmo se levo-desno, ogladnesmo propisno i eto njega. 

Pozvali smo decu da im dočaramo trenutak. Stefan se smeje: "jel to večerate u nekoj botaničkoj bašti?" 

Magiju Sarajeva totalno su upotpunili i mostovi...

Stane čovek tako, gleda ih ...i zahvali Bogu na svoj stvorenoj lepoti. 

BiH - deo prvi

 Put za Sarajevo mirisao je na slobodu. 

Deci su kućne žurke bile zanimljivije i od Španije, za Sarajevo se nisu dvoumili ni sekund. 

Odgovorili su da NE žele. I pitali kad mi TAČNO krećemo...

A krenuli smo posle odrađene prve smene, posle odrađenih sitnih loknica u frizerskom salonu gde sam preumorna na svako pitanje o mogućoj varijanti frizure odgovarala sa: "ma, može, može..." (ispalo je sjajno), negde u rane noćne sate, tempirajući da svoj divan dan provedem u nekim novim prizorima, drugačijim lepotama...

Preko booking-a rezervisala sam smeštaj standardno se zablenuvši u nešto nestandardno, kreativno...Ovog puta bio je to bicikl okačen na zidu apartmana Old Town Studio Loft. 

Vlasnik je bio vrlo ljubazan mladić, javio se porukom tik nakon rezervacije, poslao sve dodatne informacije, ali je dan pre puta javio da se preračunao u vezi željenog apartmana sa gostima koji su već došli itd....te da nam za isti iznos može ponuditi takođe zanimljiv smeštaj, sa "visećim krevetom"...Poslao mi je i novinska izdanja koja su pisala o tom apartmanu...

Prosledim ja mužu...gledam one fotke, onaj krevet...plašim se visine...Izazov je, majku mu...

Pitam vlasnika: "A ima tu negde i normalan krevet za svaki slučaj?". 

Da, bio je. 

I jeste doživljaj. 

A do njega stigosmo bogami prilično napornom noćnom vožnjom u ranim jutarnjim satima (čitaj: imam muža zmaja). Do 4 ujutru izdržah da pratim situacije na putu, a onda se otkotrljah na zadnja sedišta i čupava ustadoh po ulasku u Sarajevo. 

Ostatak apartmana je fino skockan, možda ima i malo previše detalja ali su svakako turistički orijentisani pa dodatno doprinose tome da se zaista i osetite kao na odmoru. 

Istuširali smo se i poleteli da probamo njihov burek, kafu, odgledamo to buđenje Baščaršije...

I bilo je čarobno. Skroz.