KUDA SADA ?: BiH deo drugi

Ne smetaju mi dzamije. Ni druge religije.

Oduvek imam svoju.

Ne smetaju mi ljudi sa tamnijom kožom.

Beli, crni, žuti, crveni...činimo ovu planetu zanimljivijom.

Žao mi bude uvek kad neko pričajući o Sarajevu pominje uporno samo te dve stvari.

Istina, zajebana je malo ta sarajevska priča.

Smeta mi samo mržnja.

Reagujem jedino na poglede.

Dobronamerne, iskrene i mile baš volim. (Pametno-radoznale, bistre, snene, zavodljive i tople takođe volim da vidim).

Zadojene mržnjom gledam da izbegnem uvek i svugde.

Na Baščaršiji susretosmo se sa mnogim tamnoputim ljudima i u očima im videh znatiželju. Mržnju ne. Nekako sam sa plavom i onakvom kosom u tim ranim jutarnjim satima odudarala od mnogo toga tamo. Uveče je već bila sasvim drugačija situacija. Kratkih haljinica, mnogo šminke i svega sl. bilo je svuda naokolo, ali preko dana ne.

Dragoslav je fotkao, ja posmatrala širom otvorenih očiju kad su nas znatiželjno pitali sa koje smo televizije i jel bi mogli oni nešto da izjave :)

Sad razmišljam, komotno smo i mogli da uradimo par intervjua.

Prvi put ukapirah da su neke radnje lepše dok se ne otvore, ne napune ljudima.

Ovaj kulturni i istorijski centar izgrađen je u 15. veku kada je Isa-beg Isaković osnovao i ceo grad.

U 19. veku posle velikog požara ona je postala dvostruko manja. Lično mi nije delovala veliko u startu, ali tražeći uveče restoran na koji se nameračih tog jutra, shvatih da bih se sama izgubila samo tako...(ko guska u magli, što bi moj tata rekao). U ovoj glavi su sve te uličice već postale pravi lavirint. A prepune su raznih lepota baš. Toliko lepih ogrlica ne videh nigde. Svaka zanatska radnja je priča za sebe.

Tu je i Sahat kula i Begova dzamija.

"...Kad sat zazvoni
na kuli kraj Begove dzamije
ja sicu, sicu do basce
satro sljive da proberem
ti uzmi ibrik, srebrn ibrik
k'o fol vode da doneses..."

Uveče smo ponovo šetali Baščaršijom i već tad nas je opasno drmala inspiracija sa svih strana...Kao da su svi proslavljeni sarajevski pevači išli pored nas. Tad nastade ovaj dragi video.

Za prvi burek i njihovu kafu odabrasmo radnjicu koja je delovala pristojno, skromno i čisto. I nismo se prevarili. Devojke koje su radile upotpunile su govorom ceo doživljaj. Naš burek je daleko masniji. Njihova kafa nekako slađa jer se dosipa pa imaš utisak kao da dobijaš nešto gratis :)

A onda mi je Dragoslav spremio rođendansko iznenađenje.

Nisam se nikad vozila žičarom! U avionu jeste visoko ali je čvršće, sigurnije...žičara se klima bre!

Sarajevska ili Trebevićka žičara povezuje Stari grad i planinu Trebević.

Otvorena je bila u maju 1959. god. U toku rata bila je srušena u potpunosti. Ponovo otvaranje bilo je 2018.god.

Kabine su u bojama olimpijskih krugova. Posebnu pažnju privlači kabina eksponat na polaznoj stanici:

Skupih petlju, malo izdramih, ali na kraju uživah u novitetu svojih iskustava (sad će muž čitajući ovo da me pita: "A hvala mužu?" :))

Bilo je tu ramova za fotkanje i stvaranje uspomena, vidikovac je prelep, što se uvek od svakog vidikovca i očekuje.

I ne samo ovde, obeležja i Vučka te čuvene zimske olimpijade 1984. na koju je ceo grad izuzetno ponosan, možete naći gotovo u svakoj suvernirnici na Baščaršiji.

Za potrebe tih istih 14. zimskih olimpijskih igara napravljena je i odlična bob staza za takmičenje u dvosedu, četvorosedu i sankanju.

Kao i većina toga i ona je u ratu gotovo uništena.

Smatrala se najsigurnijom na svetu iako je važila istovremeno i za najstrmiju i najbržu.

Start staze bio je na 1.108m nadmorske visine a bila je duga 1.570m.

Nakon olimpijskih igara jedno vreme su se građani niz bob stazu spuštali sa "sunđerastim vučkom".

I sad...da ne volim grafite i boje koliko volim, verovatno bih na napuštenoj bob stazi osetila bar blagu tugu...

Ali, ja mnooogo volim grafite.

I nisam mogla da budem tužna.

I tako napuštena i oronula meni je bila prelepa!

Izjurcasmo se neviđeno tu.

Kao da nismo imali neprospavanu noć, kao da nemamo po 40 i kusur godina.

Nastavismo nagore, nasumično.

Op! Još jedan vidikovac...

Ajmo, fotkanje...Ljudi prolaze, gledaju nas, poneko se nasmeje, neko se javi...

Pozitivna energija gde god se okreneš.

Muž dobije inspiraciju da glumi Valtera...

Ispunjeni uskočismo u kabinu da nas vrati u centar grada.

Zgrada koja definitivno dominira:

Iako se i ovaj, daleko skromniji objekat može pohvaliti time da je primećen:

Posetili smo katedralu Srca Isusova:

Zatim smo potražili mesto gde je nesrećni Gavrilo Princip izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju i ušao u istoriju:

A nesrećna ja natukla štikle na stopala a s namerom da obiđem drugi deo Sarajeva...

Dođosmo do Večnog plamena:

Na fotografiji već piše kome u čast je podignut i ovaj simbol grada Sarajeva.

Valjda je i prirodno da što smo stariji to i jače osećamo sve udarce istorije.

Zadržah se kod plamena malo više nego što sam očekivala.

Onda se uputismo u dalje istraživanje grada...

Sa onog vidikovca dominirao je toranj, nesumljivo novije izgradnje. Saznadosmo da se ovaj najviši oblakoder BiH zove Avaz twist tower. Sagrađen je za potrebe novinske agencije Avaz 2008.god.

Ima svojih 172m. I doživesmo svih 172! Liftom! Staklenim liftom!

A onda sam počela da kukam...

Ne može(m) da odolim štiklicama.

Ne može(m) da odolim šetnjama i istraživanjima nepoznatog grada.

A nikako da naučim da ta dva zajedno prosto ne idu.

Jurismo za svakim tramvajem...Nit' znamo gde se kupuju karte al' ni oni svakako nisu vozili u željenom nam pravcu.

Nađosmo taxi. Naša pređena hodom kilometraža tog dana pogotovo večeri već je bila impresivna. Kad ne poljubih onog taksistu tad. Stigosmo pravac ispred Baščaršije. Gde drugde. A onda hajde da nađemo onaj restoran za koji ujutru procenih da kad se upali ono šarenilo biće čarobno. On k'o da je u zemlju propao...Vrtesmo se levo-desno, ogladnesmo propisno i eto njega.