BiH deo treći i poslednji

 Ne drma me nikakva inspiracija za pisanjem.

Drma me lepota trenutka, dana, koju čini prelazak iz druge u treću smenu. 

Skroz je ok, čak i poželjno da se tog dana vučete u muževljevoj pižami ceo dan. 

Takođe i da napišete koju. 

Tog drugog jutra u Sarajevu sedosmo u auto i već je svima jasno da je Dragoslav satkan od samih iznenađenja. Kao i to da je Tanja često u fazonu: "sad i odmah". Tako Tanja nije znala gde su se uopšte uputili ali je naravno želela da stignu što pre! A put se odužio... baš. 

I razapnite me iz momenta ali mene vodopadi do sada nisu preterano fascinirali. Kad god sam ih pogledala pomislila bih: "Dobro...stene su tu prestale i šta...voda neka teče..i šta...sad mora da pada...I tol'ko. "

Ali...

Posle duže vožnje prvi pogled na vodopad Kravica ostavi vam usta u poluotvorenom položaju. 

Prosto fascinira. 

Shvatih da znam da pogrešim kako u proceni ljudi, tako i sa prirodnim lepotama. Jer... ovde je priroda napravila takvu rečno-energetsku predstavu da je to neverovatno. 

Kažu da visina vodopada ide do 28 metara a širina čak 120. 

Bogatstvo svih nijansi zelene boje krije se upravo tu. 

Do ovih slapova reke Trebižat spuštate se krivudavom stazom i ne znam ni sada da li je više zadivljujući taj panoramski pogled na vodopad odozgo ili kad mu se približite. 

Hedonisti u meni svideo se restorančić pored: "Uživaš u piću/jelu i u pogledu, 2u1."

Antihedonista kaže:"Alo, seljanko, ovoj prirodi ništa osim nje same ne treba, pogotovo ne restoran."

I tako...vaga sam ja...nije meni lako nikad. Mislim...kakvi neprijatelji..ono kad normalni ljudi imaju neke tamo što ih ne vole...U mom mozgu od svega ostalog nemam mesta ni da potrpam info o takvim stvarima, sama sebi budem najveći kritičar i neprijatelj. Sve životne stvari baš kao i ovi vodopadi mogu da izazovu pravu bujicu raznih osećanja i misli. 

Ipak, osećanje koje dominira jeste ispunjenost.

U povratku se odlučismo da obiđemo Blagajsku tekiju, ni sami ne znajući o čemu se tačno radi. Mogli smo i da pitamo nekog ali su svakako table bile korisne. 

Ovaj derviški hram pored izvora reke Bune u Blagaju datira iz 1851. god.

Usled odrona stena Tekija je oštećena i obnavljana u više navrata. 

Ne razumem se u derviške redove, tek postoje podaci da su oko 1952.god. derviši proterani iz Tekije kada  kompleks počinje da se koristi u turističke svrhe. 

Pred rat derviši su se vratili, sada već organizuju mevlud svake prve subote u maju. Ne pitajte me šta je mevlud. 

Tekiju staru oko 600 godina obnovila je islamska zajednica u BiH.

Turskoj agenciji koja je uložila novac u obnovu ustupljena je na korišćenje na 33 godine. 

 Dvoumili smo se da li da ručamo tu, u restoranu sa živopisnim pogledom, ali smo se ipak odlučili za Mostar. Prosto da znate ukoliko isplanirate posetu, možete i ručati tamo.

Ukoliko ste u fazonu da je samo vaša religija baš ta jedina i prava, nemojte svraćati ovde. Neće vam biti lepo. 

I eto nas u Mostaru. 

Čula za njega naravno, jesam. Nešto više o njemu znala, nisam. 

Kupuje ljude na prvu. 

Mene nekim silnim kamenjem, kućama od kamena, kaldrmom, ljubaznošću njegovih domaćina.

Ako pitate mog muža, Mostar je najpoznatiji po Lepoj Breni :)

A na čuvenom mostu mladić iz obližnjeg ronilačkog kluba vrti se medju turistima, pokušavajući da dobije odgovarajuću svotu  za koju bi izveo skok sa mosta. 

Ošacovasmo restoran sa dobrim pogledom na most i mladića.

On skočio nije. Sve neke stipse bile tog dana :)

Od restoranskih ponuda htedoh da probam njihov specijalitet...Neke ćufte...Majko mila...Tenk je lakši, mislim. 

Kupili smo dve divne plave velike marame po vrlo pristojnoj ceni. 

Razgledali suvenire, šetali kaldrmom i uputili se nazad, u Sarajevo.

Za poslednji, treći dan ostavili smo ratni Tunel spasa. 

I dobro je da je bilo tako. Taj krvavi deo sarajevske priče nosi težinu koje ne možete da se oslobodite tako lako.

Mi smo tu težinu poneli kući i nekako našli način da izađemo sa njom na kraj.

Kuću u kojoj je bio pomenuti tunel nismo lako našli. Negde je i logično kad se razmisli bolje. 

Praćeni smo radoznalim pogledima tokom obilaska. Misao koju sam odlučila da ponesem jeste da videla Sarajevo pre rata nisam, ali sudeći po ratnim snimcima i fotografijama moj naklon do poda koliko je sve sanirano i popravljeno. Duboki naklon. 

Poslednjeg dana svratismo i do Rimskog mosta i ljuljaške. Most sakriven a opet dostupan prkosio je svojom lepotom svim prohujalim godinama. 

Ono o čemu vam neću pisati je Vrelo Bosne. 

Ne zato što moram da se spremam za treću smenu. Jok. 

Zato što želim da sami osetite čaroliju ovog mesta kada se jednom uputite tamo. A potrebno je: 1. da ustanete i budete tamo rano, pre Sunca 2. da budete strpljivi i sačekate da jutarnja magla obavije sve 3. da osetite rosu, slušate ptice, ćutite i uživate u zelenom spokoju.

Ako su ikada postojale male vile i čarobnjaci...Vrelo Bosne je njihov dom.