Deca prirode

O narodu koji me je oduvek fascinirao može da se piše godinama, ni 1% svega ne može stati u jednu reportažu, no, pošto je moja želja velika...eto nas ovde i bacamo mali osvrt na ljude koji su živeli u kupolastim kolibicama. Ovi fascinantni ljubitelji prirode nastanjivali su krajeve od arktičke Kanade i Aljaske do Ognjene zemlje u Čileu i Argentini. 

“Kolumbo je za sve kriv” - to često pomislim:) Misleći da je stigao do obala Indije oni dobiše naziv Indijanci,a njihovo lepo ostrvo koje su zvali Hajmaka što u prevodu znači “mesto bogato šumom i vodom” ubrzo više nije bilo tako lepo. Danas ih Amerikanci zovuNative Americans. Uvredljiv naziv je Crvenokošci. 

Ne samo da se razlikuju po običajima, jezicima već i po fizičkim karakteristikama usled različitog porekla, više rasa od kojih je mongoloidna bila najrasprostranjenija.Ono što im je svima zajedničko jeste verovanje u dubinsku povezanost između prirode i čoveka. U visoko razvijene spadaju narodi Maja i Asteka iz Meksika, Inka iz Perua, Olmeka i narodi Tolteka. 

Živeći na zemljištu koje ne doživljavaju kao svoje vlasništvo, poštujući biljke i životinje ali i svesni činjenice da se ljudi moraju hraniti i skloniti od nepogoda, oni mole za oprost životinje koje moraju da ubiju i stabla koja poseku. I sve su to radili samo da bi preživeli, nije bilo mesta nikakvom luksuzu. Danas se nalaze uglavnom po rezervatima, u Kanadi,Brazilu i Sjedinjenim Američkim Državama. Prvobitna ideja jeste bila da se stvaranjem rezervata sačuva njihova kultura i običaji, ali se nisu svuda pokazali kao dobro rešenje. Iako postoje podaci da su rezervati u Kanadi oslobođeni plaćanja poreza, država nema nikakvu vlast nad tim teritorijama, ipak u pojedinim rezervatima nezaposlenost preko zime doseže i do 90%, kao i to da je visoka stopa alkoholizma i samoubistava a ima i slučajeva kada poglavice uzimaju sav prihod. Čini se da je materijalizam učinio svoje. Za utehu jeste činjenica da postoje i rezervati u kojima noga belca gotovo da ne sme da kroči i gde Indijanci žive po svojim starim običajima. Oni nisu ni želeli da prihvate pomoć države. Hitne službe u ove krajeve odlaze isključivo avionom. Takođe su uspeli da povrate svoje svete predmete koji su im bili oduzeti i izloženi po muzejima što su oni doživeli kao uvredu svoje vere. Posle svega uopšte ne čudi činjenica da se većina Indijanaca smatra ćudljivim i ljudima kojima je potrebno mnogo vremena da steknu poverenje. Prosečni životni vek im je samo 40 godina :( 

Što se turizma tiče, Australija najviše promoviše indijanski turizam. Takođe, 71% Indijanaca koji žive u Ontariju smatraju da je turizam dobar za očuvanje njihovih tradicionalnih vrednosti. 

Sad, ja sam izuzetno znatiželjna osoba, ne znam ni sa čime bih mogla da izmerim ogromnu želju da zavirim u njihov čarobni svet, pa ipak apsolutno se slažem sa jednim ispitanikom kome se nije dopala ideja promovisanja indijanskog turizma, pa je na pitanje da li njihovu kulturu treba prezentovati, odgovorio da bi to izgledalo : “kao da se sveta voda prodaje u prodavnicama”. Ne moramo sve videti i osetiti da bismo to poštovali i voleli.