Vikend od 500km III deo

 

Maj 2020.

Šetnja po kiši može biti zanimljiva.

Nakon pola sata bez kišobrana, šetnja u mokroj odeći i obući je daleko manje zanimljiva.

Provereno (u više navrata).

Photo: Dragoslav Arizanovic 

Kiša je padala lagano sve vreme našeg puta od manastira Nimnik do tvrđave Ram. Kako je auto stao,

čini se, stala je i ona. 

Sunce je stidljivo objasjavalo nedavno rekonstruisanu tvrđavu. Za nas, rođene pored Smederevske tvrđave, ova je mala. Ali lepa, takođe. 

Ovu srednjovekovnu tvorevinu sagradio je turski sultan Bajazit II. 

I taman kad sam pomislila da eto, kad želimo da sredimo nešto, mi to i možemo...dođem do podataka da je rekontrukciju ove tvrđave zapravo otpočela i naravno i završila turska agencija "TIKA". 

I volela bih da me eto, nekad ne bude sramota što se rodih baš u ovoj zemlji. A trudim se. I volela bih da postoji logično objašnjenje zašto se novac prosipa gdegod a kulturna dobra u našoj rođenoj zemlji rekonstruišu strani državljani...I kakve god da su malverzacije sitne ili krupne rađene, tvrđava Ram sada u svom punom sjaju dočekuje turiste. I to je lepa priča. 

Loši su samo bili komarci...Nismo ih očekivali baš u tolikom broju, ali je i blizina Dunava učinila svoje pa smo posle ubrzanog obilaska krenuli. Gomila stranih turista kupovala je ulaznice i to takođe beše lep prizor. 

Sledeće odredište i rekla bih, centralna tačka tog vikenda na Dragoslavljevoj mapi bio je Golubac. 

Dvoumili smo se za krstarenje Dunavom oko tvrđave. Prvo, nije bilo jeftino a drugo i bitnije, kiša se ponovo predomišljala dal hoće ili ipak neće...Na pristaništu gledali smo čas u oblake čas u pravcu čamca čekajući odluku vodiča. Dunav nije zajebancija. I nevremene dok ste vi na Dunavu može da napravi svašta. To nažalost shvatih još u svom detinjstvu kada je ugašen jedan mlad život u komšiluku. Kasnije, tokom godina, odneo je on još nekoliko života. Dunav treba ozbiljno shvatiti, uvek. 

Umesto duže rute izabrasmo kraću. Vodič se potrudio baš. Muzika u čamcu bila je lepa kao i zanimljivosti o Golupcu i tvrđavi. Nekako smo svi prkosili lošem vremenu i izvlačili bukvalno sam maksimum. 

I vredelo je svaki dinar. 

Posle krstarenja uputismo se u apartman Mom's house o kome sam već pisala u ovom delu.

Dragoslav je već bio vidno nestpljiv da nastavimo dalje, nema odmora...Sunce će zaći...A i Golubačka tvrđava čekala je..samo Arizanoviće :)

Kiša je konačno odustala (upornije od nas nije videla, garant).

A tamo...

Nije nas iznenadila cena ulaznice. Prijatno smo bili iznenađeni svim sadržajima koji su zapravo opravdali tu cenu. 

Ceo tim mladih ljudi bio je angažovan na raznim sadržajima u srednjovekovnom duhu. 

Tu je izložba o periodu vladavine Ugara, Srba i Osmanlija, zatim Miroslavljevo jevanđelje, najstariji sačuvani ćirilični rukopis, izložba o vitezovima i još štošta vredno za videti.

A mi, hvala Bogu, ne vučemo ni teške komplekse, te smo svesrdno učestvovali i u svim aktivnostima. 

Nisam znala ispravno da koristim strelu...naučih...morala sam...jer rođena deca i muž mi se pokidaše od smeha...

Tek kad su videli da su posle mog gađanja i zeznute strele umesto ispred zida, metu postavili na travnjak...smehu kraja nije bilo...a to je i najlepši deo porodičnih putovanja. 

Tvrđava je podeljena na zone shodno nivou dostupnosti pa su tako i cene formirane. 

Ispunila je naša očekivanja. 

Posetu manastiru Tumane planirali smo sutradan ali standradno, skupismo onu snagu iz petnih žila i rešismo da i njega posetimo pre spavanja. 

Jeste tamo sve lepo, no, nismo očekivali baš takav prizor. 

Znali smo da ga dosta ljudi posećuje, pa ipak nismo očekivali baš toliku gužvu, prodaju mnogih stvari, mini zoo vrt, restoran...

Iznenađeni smo bili kad su nam i za kafe i sokove rekli da platimo koliko želimo...Pošteno i lepo.

Vlasnica Mom's house nam je predložila restoran u gradu, "Nana".

Za sam kraj tog dana neke fotografije napravite tad ili nikad. 

U apartmanu dobri kreveti, đakuzi - dovoljno da ustajanje ujutru ne bude teško. 

Dragoslav je ljubitelj malih i velikih vodopada, pa njemu u čast stadosmo kod Beg bunar-a.

Voda izvire na visini od nekih 8,9m. 

U periodima obilnih kiša sam vodopad izgleda bogatije i lepše. Tada to baš i nije bio slučaj. 

Dalje na spisku beše Lepenski Vir. 

Direktna asocijacija na ekskurzije u osnovnoj školi. I nije da se nismo sećali o čemu se radi. Htedosmo da osvežimo sećanja i usput proverimo šta nam deca znaju.

Opali nas belina u oči!

Ovaj praistorijski lokalitet otkriven je 1960. god. Nakon 7 god. 1967. otkrivena je mezolitska skulptura svetskog značaja. 

I dok smo gledali film u sali, obilazili ovo zaista značajno arheološko nalazište meni se bukvalno sve vreme vrtelo po mislima: "Koliko je vremena potrebno očima da se priviknu na ovoliku belinu staklenog krova?" , "Kako je ovom dečku što radi ovde...nosi naočare..možda mu one pomažu?" i sve tako...

Ne znam.

Ali nalazište je i posle toliko godina zaista fascinantno. 

Oči mi rekoše "hvala" po izlasku odatle. 

Sledeće odredište beše nam "Kapetan Mišin breg". 

Bila je tu zanimljiva postavka pića i drvenih skulptura. 

Od kapetana videsmo ako bi se tako moglo reći, njegovu senku...jer...veću kapetanicu u životu ne videsmo!

Kuku i lele, u jednom dahu! Pogled odatle je prelep. Priča je lepo osmišljena, ali gramzivost je toliko strašna osobina...

Saletala nas je kapetanica po ulasku na imanje. Lično mislim da je bilo bolje i za nas i za nju da smo lepo platili ulaznicu i molim lepo. 

Ovako, taman da uživamo u pogledu, ona se uzvrtela ponavljajući ponudu hrane i pića.

Nismo bili ni žedni ni gladni ali shvatismo da tako plaćamo cenu pogleda odatle...

Dodasmo jos kofeina svom organizmu, deci se sok od zove i nije dopao i sve je to postalo prilično neprijatno a nije moralo tako da bude. 

Mogla je kapetanica da naplaćuje ulaz i da ne saleće ljude na svakom koraku.

Mi bismo na miru uživali a ona bi imala više vremena da poradi na sebi. 

Još jedan vodopad je bio na listi. O moj Bogo...ali ne bilo kakav...nego takav do koga se stiže iza sedam gora, sedam mora, sedam brda i planina...

Predstavljamo vam....voooodopad Blederiju! 

Ne treba vam put do tamo...Plakaće vam auto, suvozač i svi ostali koliko vas ima...

Jedino...ako baš mnooogo volite vodopade...u tom slučaju želim vam srećan put.

Vodopad je visok oko 7m, izvire na nadmorskoj visini od 190m i spušta se u jezerce smaragdne boje.

Sopstveno smeće je pametno poneti sa sobom, kante su bile prepune i prizor okolo nije bio lep. 

Put do Blederije nas je prilično iscrpeo tako da smo već tupim pogledom gledali Dragoslava koji je naumio da posetimo još i manastir Vratna i okolne lepote. 

Crkva u manastiru posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. Monahinja nam je otključala vrata crkve a na celom imanju preovladava mir i spokoj kakav se obično i oseća u blizini manastira. 

Deci i meni je bilo dovoljno. Zaista. Ali ne...Dragoslav kaže, tu su neke čuvene "kapije"...treba i to da vidimo...samo malo uz planinu...gore...

Mogli smo tu da ga udarimo nekom motkom po glavi, da ga obesimo o neko jako drvo....i vratimo se konačno kući :) 

Umesto toga: "Koliko još Veliki Štumpfe?"...

I tako smo po ko zna koji put ispitivali granice svoje izdržljivosti. 

A izdržljivi smo, Boga mi. 

I onda videh nešto od čega mi je bukvalno zastao dah. 

Na nekoj mojoj listi top stvari iz Srbije ovo bi bilo na samom vrhu! 

Spomenik prirode "Prerasti u kanjonu Vratne". 

Dodjoh dovde, okrenuh se, ni ne sluteći šta ću videti...i ostanem bez teksta. Kako je priroda čudo! 

Mala i Velika prerast su ostaci nekadašnje tunelske pećine kroz koju je tekla reka Vratna i čiji se deo svoda urušio pa su tako i postale prerasti tj. kameni mostovi. 

Velika je dugačka 43m a široka 23m i visoka 26m. Niža je od Male ali debljina svoda iznosi 30m što zaista deluje fascinantno. 

Mala je dužine 15m, širine otvora 33m i široka je 34m. Debljina svoda je 10m.

Ovi prirodni kameni mostovi ne samo što su geomorfološki fenomen nego je i vegetacija totalno impozantna. 

Ne bi bilo u redu otkriti vam sve...Negde nadjoh informaciju da će se ulaz, fotografisanje i snimanje prerasti naplaćivati uskoro. 

Ako i treba da potrošite novac, ove prerasti to svakako zaslužuju. 

Hajde da samo malo više poštujemo sve ove lepote koje imamo. 

Hajde da ne ostavljamo smeće u prirodi. 

Hajde da ne gazimo ono što ne moramo. 

Hajde da uživamo u prirodi i ostavimo je tako netaknutu za neke naredne posetioce. 

Ja verujem da mi to možemo. 

Posebnu zahvalnost dugujemo našem fotografu, vozaču i vodiču ove ture, Dragoslavu Arizanoviću :)