"Oče naš" sam verujem znala i pre od "Petliću pevaču...".
I bila je organizovana kao ekskurzija sa časovima veronauke. Ne sećam se koliko je dana trajala, 7, 10 ili 15...Sećam se likova sa kojima sam delila sate, dane, užine i nebrojano mnogo lepih trenutaka. I sećam se da je jedna od tih ekskurzija bila u manastiru Nimnik.
Kada mi je muž saopštio da nam je to prva stanica, krenuh da bauljam naglas po uspomenama odatle, da se prisećam šta se u kom manastiru zapravo dogodilo...
Poleteh da mu ispričam kako se jedne noći starija ekipa dogovorila da se iskrade i odu do neznamnijatačnogde. Neko od dece je vraćajući se iz toaleta preko noći pogrešio sobu i ušao u sveštenikovu. Vrativši dete u svoju sobu video je prazne krevete. Mesecima kasnije pričao je: "Bio sam 100% siguran da su Tanja i Maca otišle...ja do njihove sobe brzo...kad tamo one kao anđeli spavaju".
A anđeli su imali drugi plan, istina, ne da idu na noćno kupanje, ali da se izvuku do jedne od kamp kućica i slušaju muziku...Sreća, umor je učinio svoje pa tako i one ostadoše anđeli do kraja.
Dve takve ekskurzije bile su u manastiru Sisojevac i normalno da me sećanja posle toliko godina i izdaju a stari dnevnici su na tavanu i čekaju da konačno dođe i njihovih 5 min. Sećam se da je manastir Sisojevac te poslednje godine bio potpuno renoviran. Još uvek mogu da se prisetim sjaja novih pločica, našeg jurcanja i stalnog ponavljanja da pazimo šta radimo jer smo prvi gosti u novom ambijentu.
Muče me sećanja na te kamp kućice. Bile su mi drage. Dvojica dečaka svirali su gitare u večernjim satima. Letnje terase gde smo sedeli i nestrpljivo čekali da vidimo šta ćemo jesti se vrlo dobro sećam.
Na tu terasu je nakon one neprospavane noći sav crven u licu od besa, seo sveštenik. I mi koji nismo bili obavešteni o svemu, čusmo tada da je i neka daska usput bila polomljena i da su mogli i gore da prođu dok ih je vraćao sa tarabom u ruci. Sveštenik je imao ozbiljnih problema sa dijabetesom i svi smo tog trenutka znali da moramo da budemo mirni narednih dana.
Na toj terasi se ćerka lokalnog lekara žalila i pitala a gde je taj eurokrem u kanticama koje je njen tata poslao...Objašnjenje o postu joj nije bilo milo:)
Onda su najsmeliji a najmlađi ušli preko malog prozora ostave i dokopali se skrivenog blaga. Sećam se, nije se imalo vremena za kašike ili bilo kakav pribor. Rukama se jeo taj eurokrem i te scene se ne brišu iz pamćenja verujem, nikada.
Muž ne znajući ništa o svemu tome, reče: "Pa, vidiš kako ja mislim na tebe." :))
Ne misli. Jer nije ni znao. Ali se eto, dogodilo, da posle više od 30 godina stojim ispred kapije manastira Nimnik. Sa decom i mužem.
Žuta velika zgrada sa leve strane na slici, u vreme mog detinjstva imala je samo prizemlje a na njenu ploču bejasmo poslati kao na Goli otok kada je trebalo da se očiste tone buđavog bakinog kolača. To nam je bio jedan od radnih zadataka. Skidati buđ sa kolača i ne pitati se i ne pitati nikoga pored sebe:" A ko će da jede ovaj nebuđavi deo?"
Crkva mi je isto ostala u sećanju, samo je bila nekako pomerena nagore...:)
Iza te crkve u slobodno vreme punili smo na česmi flašice. Onda smo glumili kauboje sa pozom "leđa o leđa", brojali 1, 2, 3 i ginuli u želji da budemo najbrži i ubijemo ovog drugog hladnom vodom. I tako sve dok nas stari starešina manastira nije video. Sećam se, pretrnusmo u sekundi. Ćutao je i otišao. Mi ponovo krenusmo ka česmi, al' šipak...on je ćutao al' je vodu..zatvorio.
Pored naših zanimacija, tamo i tada naučeni smo da poštujemo duhovni život. Prisustvovali smo svim liturgijama, molitvama i pokušali da ispoštujemo svaki dan posta.
Hvala tata.
Uđosmo u crkvu. Liturgija je bila lepa. I ja sam bila toliko srećna što smo neplaniralo došli baš u to vreme.
Po završetku svega morala sam da pitam sveštenika da li mogu da bacim pogled na sada već pomoćnu zgradu u nastavku imanja, rekoh mu i da sam u njoj nekada davno provela lepe dane.
- Naravno, reče on, ali se prvo poslužite u novoj zgradi...
- Veliko hvala, mi bismo ipak što pre tamo...
Ogradili su taj deo. Veliki trem sa terasom je još uvek tu. Ni razbacane pomoćne stvari nisu mogle da poremete taj ponovni doživljaj. Ćerki mojoj ne beše baš jasno u šta sam se to tačno i zašto toliko, zagledala...
Tražila sam pogledom i one kamp kućice...Nije ih bilo. Ne znam, možda su one ipak bile smeštene u okolini onog drugog manastira. Stari dnevnici će mi to već reći pouzdano.
Neki od nas bili su na sve tri crkvene ekskurzije, neki na samo jednoj, mnogi su još uvek među živima.
A mnogi i dragi, više nisu.
Нема коментара:
Постави коментар