Zatim se uputismo preko Margaretinog mosta do Budima. Ja volim takve mostove gde mesta ima za sve, od pešaka preko biciklista pa sve do raznih vozila. Usput je i lepo ukrašen. Ovaj most vodi do Margaretinog ostrva . Znate da Budimpešta ima čak devet mostova! Neki kažu da se oni : „... nižu niz Dunav kao ogrlice oko ženskog vrata.” Postoji i legenda za Lančani most koji se smatra i najlepšim. Naime, šegrt je na zabavi koja je priređena u čast otvaranja mosta, primetio da lavovi nemaju jezik, nakon čega je graditelj izvršio samoubistvo.
Na Budimskoj strani videsmo crkve, već je počeo da pada mrak, pa je i Parlament koga smo ostavili na Peštanskoj strani lepo zasijao, tek toliko da nam ulepša fotografije. Tada spazih i ulične novogodišnje ukrase.
Posetili smo restoran odakle se pružao fin pogled na osvetljen Parlament a onda sećajući se reči naših vodiča da „se tamo gore nalazi...“ (nešto zanimljivo, zaboravismo šta), krenusmo u tom pravcu. Još jedna grupa turista je bila iza nas, pa pomislih, na pravom smo putu. Iz daleka se čini da se radi o još jednoj crkvi, ali kad smo se popeli gore, prizor je bio fascinantnan. Dame i gospodo, predstavljam vam tzv. Ribarev bedem. Svaki od 7 tornjeva zapravo predstavlja po jedno pleme koje se doselilo i od kojih je nastao mađarski narod. Naziv je dobio po tome što je na tom mestu a u srednjem veku bila riblja pijaca. Ništa manje lepa, odmah pored bedema je Matiasova crkva . Možda je i najzanimljiviji podatak da je u ovoj crkvi krunisan Charles IV , poslednji Habsburški kralj. Za vreme turske okupacije bila je glavna džamija a sve freske tada su prebojene. Uglavnom, slobodno mogu reći da mi se taj deo Budimpešte i najviše dopao. Pogled sa bedema je zaista fascinantan.
Ali, onda se desilo i nešto ne tako lepo. Od dugog pešačenja u čizmama sa blagom potpeticom, stopala su počela baš mnogo da me bole. A pogled na bezbroj stepenika nimalo nije pružao utehu. Od tog trenutka kreće lov na svaku klupicu. A sreća, njih je bilo dovoljno pored Dunava, uz to svi su već uveliko žurili negde na doček Nove, tako da smo samo mi “odmarali”...
Uputismo se preko Lančanog mosta nazad, u Budim, sa željom da pronađemo čuvenu ulicu Vaci. Istina, obratismo pažnju i na to da li lavovi imaju jezik ili ne. A onda smo naišli na ljude koji su delili karte grada, nalazim da je to bilo vrlo lepo i korisno!
Lako je bilo doći do ulice Vaci a onda smo se iznenadili. Umesto uživo svirke čuli smo pištaljke na sve strane! Većina rekla bih, stanovnika Budimpešte, nosila je razne perike i maske. A opet, turisti su bili prilično iznenađeni tim prizorom. Neretka situacija na koju smo nailazili bila je da se takmiče u tom sviranju prolaznici i prodavci sa strane. Ulica Vaci je prepuna raznih prodavnica, neke od radnji suvenira su i bile otvorene, no mi smo se odlučili za zanimljivu kapu “Angry birds” koja nas je prosto dozivala sa jedne od uličnih tezgi. A onda smo se opustili uz kuvano vino i čuveni mađarski paprikaš...
Za tako kratko vreme, uzimajući u obzir i potpenice (ženski deo populacije će razumeti) i nedostatak bilo kakvog izvora o atrakcijama grada, rekla bih da smo super prošli. Ma koliko mi se dopalo neko mesto, retko poželim da se vratim na isto, nošena mišlju da je svet prevelik da bismo obilazili samo već poznato. No, Budimpeštu moram opet da posetim. Dugujem to svim ostalim građevinama, trgovima i drugim lepim mestima koje nismo stigli da obiđemo. A znate kada ću je ponovo posetiti ? 2017. godine kada je planirano da se otvori Muzej Rubikove kocke! Ne znam da li možete da zamislite kako će izgledati spolja…ja mogu ;)
 | Ovu reportažu je napisala  tanjaarizanovic. tanjaarizanovic će vas rado posavetovati ukoliko želite da posetite Grčku ili odlučite da istražite neka nova mesta uSrbiji. |
Нема коментара:
Постави коментар