Vodopad Prskalo

 

Ne tako davno kupih periku, plavu. 

Pa dabome. 

Sve što je ljudsko, nije mi strano. 

Rešio muž da me tada odvede u prirodu (valjda za bolje i nisam 😜). 

Deca, tinejdžeri jedva čekaju da nam vide leđa. 

Navukoh  nešto poput mini hulahopa na glavu, pa periku, procenih da nisam omašila redosled stavljanja... Odmakosmo malo... kad krenuše munje i gromovi da mi sevaju preko slepoočnica.... 

O Bogo moj... 

Prelistavam ja eventualne razloge nesnosne glavobolje mi i ukapiram! Onaj lastiš zakočio sav dotok krvi! To steglo, to boli da presvisneš! Skinem brzo taj hulahop razmišljajući kako onoj Karleuši i sličnim ženama nije nimalo lako, vratim samo periku al' nataknem šešir preko nje, što je sigurno, sigurno je. 

I nastavismo tako do nekog mosta kad izađoh da malo ispoziram. 

Ne primam ni dinar za to fotkanje, volontiram.   

  

 Al' ukapiram da sam ustavši ošamućena sabajle natakla neke plave pantalone koje rekla bih, nisam bacila jer mogu da ih nosim po kući... A zašto po kući? - zapitah se, al' u ovim godinama čovek zaboravlja. 

'Dragoslave, da mi nisu možda negde pocepane ove pantalone?' 

-Niiiiiisu. 

To sam ga pitala po izlasku iz dvorišta još. 

'Dobrooo.' 

Sad... primera radi, ako obučete donji veš jakeee boje... a pantalone su vam ipak pocepane na vidnom drugima a vama teško vidljivom mestu... Zajebana situacija skroz. 

Al' nisam se mnogo zamarala sa tim, uđosmo u deo gde medvedi nose poštu pa opušteno... 

Put je katastrofa prava,uzan, naš auto nizak. Nisam ni znala koje nam je odrediste dok sa desne strane ne ugledah vodopad Prskalo. 

I beše lepo. Baš. 

Pripada opštini Despotovac i nalazi se na obroncima južnog Kučaja u dolini reke Nekudovo. 

Znači, kad se uputite prema Despotovcu imate još nekih 10km, put za vodopad je označen, bitno je samo da posle pumpe skrenete levo. 

Snimak mi je jedan od dražih. 

Visina vopada je oko 15m. Po nekim podacima iako zna da bude siromašan vodom, nikad ne presušuje. 

A sama kupasta formacija stena je više nego interesantna. 

Probala sam da zapalim vatru. Dragoslav me je prvo snimao pa objasnio da to tako sa mokrim drvima neće da može😁

I kad smo se dovoljno nagledali, izmokrili i odeću i obuću... setismo se sa krenemo lagano. 

I.... ne odmakosmo mnogo kad se začu: 'Dammm!!!' Udari nam donji deo auta u nešto. 

Dragoslav, iskusan u svim mogućim i nemogućim havarijama, ugasi auto. 

Ulje je počelo da curi. Ne valja. Uopšte. Probušen karter! Opaaaaa! 

                                  

Dakle, naš savet je da auto ostavite kod osmatračnice i onda pešačite nekih 5,6km.     

     

'Sedi Tanja i upravljaj, ja ću da guram'. 

Planina je u pitanju. Put neravan. Imam vozačku, neaktivnu. 

'Neka hvala. Ja ću da guram. Jaka sam.'..... 

Kuku i lele. 

Skinem brzo onu periku i bacim je na zadnje sedište. Gurala sam auto od krivine do krivine. Dušu da ispustim. 

Jebem ti i vodopad i sve vodopade sveta i prirodu i sve... 

Prođoše neki ljudi iz `Srbijašume`, pitaše šta je u pitanju al' nemaju sajlu, žure... 

Sledeći auto 'Srbijašume', trojica u njemu, stadoše i ostadoše uporni u želji da nam pomognu. 

Neizmerno smo im zahvalni. Sa mojim guranjem stigli bismo sutradan. 

U jednom trenutku otvoriše vrata auta, ona perika na zadnjem sedištu stvorila je ko zna kakvu sliku o nama i situaciji. Malo se zabezeknuše al' iskuliraše generalno.

Meni beše glupo da sedim u autu dok ga svi guraju pa ne odustadoh od ideje da guram i ja. Vidim, oni se nešto smeškaju...al' ja i dalje ne kapiram. 

I bilo je žestoko prilično sve. Puče nam jedna sajla! Pa se još i uvrti oko točka. Kraj puta se ne nazire. Dragoslav sastavi od dve jednu, zamolismo Boga samo da i to ne pukne bar dok ne stignemo do dela sa nizbrdicom. Drugari iz' Srbijašume' odlučni da nas ne napuste dok nas ne dobace do grada i nekog majstora.

 Ima još dobrih ljudi. 

I dovukoše nas uspešno. 

Stadosmo ispred prodavnice, počesmo razgovor, saznadoh svašta o šumama a najmlađi, skroz fin dečko i šef preostaloj dvojici se iznenadi kad pomenuh da smo Dragoslav i ja u braku oko 19god....

-'Vi ste u braku?' - izlete mu 🤣

- Sa onom perikom na zadnjem sedištu smo se samo zezali, rekoh mu, a u braku jesmo. 

Odoše fini ljudi. 

Prvi majstor dođe al' proceni da u prevodu nema vremena da se mlati sa tim što nas muči. Stvori se iz prodavnice dobrovoljac da nas odbaci do drugog majstora. 

Opet, o moj Bogo... To šlepovanje do narednog sela kad preživesmo... 

Drugi majstor pogleda, biće gotovo uveče u 19h...šta je tu je. Mora da zavari karter. Odbaci nas do centra.

Vrtesmo se mi tu, gledamo gde će da jedemo, odabrasmo piceriju, vidim konobari zevaju i oni se smeškaju. I tad ukapirah. 

Odoh do toaleta i ima šta da vidim. 

Na rubu kod džepa rasule se pantalone samo tako... 

A od onog silnog guranja niz planinu to se verovatno i proširilo. 

Dragoslavu je od izvesnog davanja para majstoru dubok mrak na oči pao pa se nisam ni iznenadila što video nije. 

Onda mi beše smešno, glupo da plačem. 

Uzvratih konobarima osmeh, podigoh svoju krunu i nastavih dalje.

Procenismo da imamo vremena da pogledamo makete crkava na izlazu iz Despotovca. Ispešačismo se pošteno ali je vredelo. Nama se dopalo. 

Vratismo se u centar. 

Radni dan. Ali gotovo sve radnje zatvorene. U jednoj, retko otvorenoj, pitasmo zašto je tako? 

- A pa, kod nas je danas pijačni dan. Svi pokupuju sve ujutru i onda se skoro sve radnje zatvore oko 14h. 

Nismo to znali. 

Majstor javi da će biti gotovo do 21:30h...pa u 22h....pa dočekasmo na ulici i 23h...

Au,au,au. 

Bili smo malo beskućnici. Odmarali malo po klupama u parku. Malo pili kafu, malo sam psovala majstora i pade noć. 

Mi još uvek u Despotovcu, majstor nikako da stigne po nas, ja radim sutradan u prvu, krećem u 5h....

Intenzivno mi se vrzmaše razne rečenice po mislima koje ću da uputim majstoru. To me je smirivalo. Što je kraća a jača rečenica to mi je bio manji osećaj besa zbog njegovog celodnevnog zezanja. 

Tek koju podelih sa Dragoslavom. 

'Molim te, samo te molim da dok ne sednemo i upalimo auto, ne kažeš ništa od toga!'

Eto ti njegove žene kad je pošten svet sav već otišao da spava. 

Rekoh prvo da čujem šta ima da kaže u muževljevu odbranu. I bogami su se dobro odbranili. Nešto zapeklo, pa se polomilo, pa nije imao takav isti, pa dok je to stiglo...Videh da se pošteno iscimao. 

Progutah sve svoje neizrečene dugosmišljane rečenice. Zapričah se sa njegovom ženom o deci, školama, mačkama u dvorištu...

Ostade još da vidimo za koliko ce da nas opali, jer ceo dan..

Procenila sam ih dobro. Naplatio je zaista minimalno. 

`Jel si ga častio?`

-Naravno. 

Dakle,

želim da kupimo DZIP. 

Može Lada Niva 😉 I nove pantalone. 

Istanbul, deo treći

Dan 3.

Vrlo je bitno da znate ukoliko se zaputite u ovu tursku avanturu da sa jednom vrstom karte poput naše bus plus, možete da se vozite i busom ali i metroom i tramvajem. Kartica nas je u prvom naletu iznela 50 lira, s tim da smo mi odlučili da se svako od nas četvoro čekira sa tom istom karticom. 

Poput bankomata, samo ne ubacujete karticu već 50 lira i uzimate karticu CRVENE boje. Kartice ostalih boja su samo za jednu vožnju! Ne pitajte kako znamo. I onda tu istu karticu na isti način dopunjujete. Nju prislonite na ekran da se učita, sa strane ubacite novac i nakon toga proverite balans. Vrlo jednostavno i lepo uređeno. Jedino su se tu morale nositi još maske.         

                                                                            Bilo da ste na otvorenom, čekate na stanici, bilo da ste u prevozu. Mi smo se metroom uputili na Trg Taksim u tzv. novom delu grada. Ovaj preslatki mali crveni tramvaj je jedna od prvih stvari koje su nas oduševile. Delo je francuskog inžinjera Gavandija a izgradnju je izvršila zajednička firma koju je osnovao sa Englezima oko 1876.god. Tako da je tramvaj istovremeno i najstariji od 3 u svetu, najkraći i najslađi. U vremenu od 2min. pređe dužinu od 570m. 

Ulica koja spaja gornji ulaz tunela sa trgom Taksim zove se Istiklal i tu se nalaze zgrade konzulata, crkve, trgovački centri, kafići...                                                               

Mi smo poneli kupaće kostime i planirali posetu turskom hamamu u toj ulici ali smo odustali od te ideje jer je još toliko toga trebalo videti....kao recimo, Spomenik Republike na trgu Taksim, visok celih 12m koga jedino ja iz cele ekipe nisam videla jer sam zevala ko zna gde... Spomenik simbolizuje Oslobodilački rat i osnivanje Republike. Ima divnih stvari u toj ulici. Ulovila sam par radnjica sa sjajnim unikatnim stvarima i odličnim izlozima!                                                       

U radnjama je bila garderoba sa najboljim pamukom. Cene su nešto veće ali je i kvalitet daleko bolji. 
                            

Onda smo stigli do kule Galata a novac niiiismo razmenili.... Ništa. Uputio se muški deo ekipe niz ulicu u pohodu na menjačnicu. Sunce opalilo. Red za karte - sačuvaj Bože. Klupa nigde na vidiku. I što bi meni mrak krenuo na oči da pada, to je Suzi držala balans i pozitivu: ' PA dobro, šta sad... Sad će oni...' A njih nigde na vidiku i to tako traaaaje... Stadosmo nas dve u još duži red ne za kupovinu karata već na stepeništu za ulaz u kulu... Kao da skratimo malo predstojeće muke. Al' džaba. Tu mi već proradi živac kad propustismo bukvalno sve žive i nežive jer... karata još ne beše na vidiku. I eto ti njih... Nije ni njima bilo lako, pa iskulirah sva svoja pomešana osećanja, zatražih im da iskoče iz mog organizma i normalna zakoračih u kulu. Visoka je 61metar.

I do samog vrha možete stići ako pređete 143 stepenika. Dobro, gore možete liftom. 

Sa ove kule videćete moreuz Bosfor, ali i Mramorno more i kopneni deo grada. 

Unutrašnji prečnik kule je 9m.  Na dole liftom nećete moći 😜                                    

U Osmanskom dobu kula je korišćena kao zatvor, magacin, svetionik i kula za nadgledanje požara. Prema predanju pronalazač Ahmet Celebi prostor od kule do Uskudara preleteo je na krilima koje je sam napravio! 

Doživljaj kada ste na vrhu kule apsolutno podseća na doživljaj sa kule u Pragu. Samo su pogledi sa obe potpuno različiti.                           

                     

                                                  

Karta za kulu bila je 125 lira, negde oko 7e otprilike.        

Put smo nastavili šetnjom pored leve strane moreuza i bilo je i prelepo i opuštajuće.                                                                                        'Dragoslaveeee, pa jel su to TE ŠARENE stepenice? - Nisu. Al'... nema veze. Sad će da glumimo Jokera.....                                                                                                                               I tako i bi. Šta nam teško.                                       

*fotografija preuzeta sa interneta.                         

Sledeće odredište  na listi želja beše nam veličanstvena Palata Dolmabahce. Ulaznica je 25e.

Na ulazu palate nalazi se lepa Sat Kula Dolmabahce. Ima četiri sprata i visinu od 27m. Na sve četiri strane nalaze se časovnici Paul Garnier i grb Osmanskog carstva. 

 Početkom 19.veka Osmanski vladari uspostavili su dobre odnose sa Evropljanima. Tako su se u tom periodu i gradile palate sa širokim vrtovima, velikim dvoranama, bogatim enterijerom i vrhunskom dekoracijom. 

Palata Topkapi se nije mogla restaurirati u obliku i veličini koje je zahtevalo novo vreme, te je odlučeno da se izgradi nova palata u evropskom stilu. I fenomenalno u celoj priči bilo je to što smo Topkapi posetili dan ranije a sutradan Dolmabahce. Taj redosled i vama savetujem. Prema nekim podacima za izgradnju je potrošeno oko 1 milijarde zlatnika i započeta je 1843.god. a završena nakon 13godina. Na ulazu vas obaveste da fotografisanje nije dozvoljeno. I ne može se ući bez 'hirurških nazuvica' na cipelama.                         

Palata je završena za vreme Krimskog rata 1856.god. kada je narod upao u siromaštvo tako da je zbog straha od reakcije naroda preseljenje u palatu odloženo. 

Do pada Osmanskog carstva palata je u različitim vremenskim intervalima bila prazna ukupno 32 godine! A ogrooomna je. 

U njoj je živelo 6 poslednjih sultana i kalifa Abdulmecit. Sultani koji su nasledili Abdulmecita koji je u palati živeo 15 godina uglavnom su odlučili da žive u manjim palatama na obali moreuza. I tako je u tom periodu palata uglavnom služila za prijem visokih ličnosti kao i za pregovore sa ambasadorima u vezi odlaganja dugova.                                                                                    Meni iz glave od silnih ogromnih lustera nije izlazila iz glave scena iz filma 'Hair', kad on skače na sto i hvata se za sličan luster uz reči pesme: 'I got life mother, I got life sister....' da mi je da sam mogla da zanjišem tako bar jedan.... 

 10.novembra 1938.god.posle duge bolesti u ovoj palati preminuo je Mustafa Kemal Ataturk. Posle njegove smrti palata je još jednom restaurirana i danas je muzej. I to kakav! Izgrađena je po ugledu na pariski Louvre i londonsku Buckingham palatu. Nema maltene ni traga od turskih šarenih pločica. Cilj im je i bio da gostima pokažu želju za modernizacijom. Čudo su oni od nacije. To promućurno, to snalažljivo.

Unutrašnjost palate krase i dela poznatih italijanskih, francuskih i ruskih slikara. Za ukrašavanje unutrašnjeg enterijera potrošeno je 14tona zlata i 40tona srebra pa vi vidite zašto je zabranjeno fotkanje. I zašto je samo Dragoslava obezbeđenje budno pratilo od prostorije do prostorije. A od njega želja da ufotka jača. Malo smo ga pokrivale, malo sam se pravila da ga ne poznajem ali u suštini ništa glamuroznije skoro ne videh. Razlog onih hirurških nazuvica na cipelama su svileni, ručno izrađeni tepisi u koje stopala prosto propadaju. Ukupna površina tepiha koji se koristi u palati iznosi oko 4500m2.

Od svih mogućih soba, za sultanovu ženu, majku... negde mi je baš autentična bila 'japanska soba' a volem i ove podignute, visoke krevete, propast...                                              

Sa mora i kopna postoji 12 kapija.                       

I jeste, ne mirišu ovi cvetovi, tu ste u pravu, al' ako je Dragoslav naciljao fotoaparat vi i nemate mnogo vremena za nameštanje... Pravi se da mirišeš i to je to 😀

Ovu kapiju ne odolesmo da ne ufotkamo i u povratku. I da je neko mene tada pitao, bi li bila Sultanija u Topkapi ili u Dolmabahce... pa ne bih se ja dvoumila ni sekund. Lepo je kad čovek napreduje, menja svoj stil i lepo je što su sa šarenih pločica prešli u elegantniji stil, iako im pločice nekako bolje pristaju i dan danas.                                                                                                                                              

Onda smo već prilično umorni odlučili da svratimo ponovo.... gde? Pa na Kapaličaršiju. Kako bre da vratimo neki dinar kući... Ne ide.                                                                                 

O njihovoj hrani ću pisati u narednom i poslednjem delu ove priče o Istanbulu.     

Uveče smo izašli na sladoled koji se može meriti sa odličnim italijanskim bez problema. 

                                                                                         

Cipele su mi se već uveliko pocepale ali procenih da će izdržati i sutrašnju avanturu do polaska kući oko 16h. Skidanje etiketa sa novih stvari i pakovanje kofera proteglo se...                                                                                             

 I pade noć nad Istanbulom. Poslednja.