Tara II deo

Od Mitrovca do Banjske Stene ima oko 10km, s tim da smo iz auta izašli nekih 2,3km ako se ne varam pre vidikovca, mada smo usput videli da smo mogli kolima još prići ali u svakom slučaju, ne bi bilo toliko interesantno...jer ne bismo mogli da njuškamo miris Mrkija koji je prošao baš onim stazicama pored...ne bi deca mogla da se slikaju u raspucalom a krajnje zanimljivom stablu...Tek, sa vidikovca se pruža prelep pogled na kanjon reke Drine, područje Osata u BIH i veštačko jezero Perućac. Tu je i sigurnosna ograda i klupice, prizor koji ste već toliko puta mogli da vidite na online razglednicama Tare. Treba li opet da napišem koliko su fascinantne fotografije odatle ili pak naslućujete?:)) Kad smo oči “nahranili”, ubrali dovoljno biljaka...krenuli smo nazad a do auta sa namerom da posetimo i Zaovinsko jezero.
U mestu Zaovine nalazi se ovo hladno a po svom nastanku veštačko jezero nastalo u periodu od 1975. do 1983. godine. Kažu da je najveća dubina 110m, mada je meni delovalo i dublje. Plaža nije nešto uređena ali je boja jezera prelepa. U blizini se nalazi i mesto gde je Josif Pančić otkrio Pančićevu omoriku. A ja sam pogledom na gustu i nepristupačnu šumu prvi put bila sigurna da bismo šetajući se tamo stvarno i upoznali Mrkija :)
E sad, neki od nas su sutradan bolovali, tek da znate da nije baš poželjno dugo se kupati u hladnom jezeru...
A mi, koji smo se dobro osećali :) razletili smo se po planini da nađemo jači probiotik...tek, kad vam gospodin u malenoj prodavnici kaže: “Ne, nemate drugu apoteku, ova u sklopu odmarališta na Mitrovcu ne radi trenutno...” vi definnitivno shvatite razliku između recimo Zlatibora i Tare. Iako su oba mesta zaista lepa, toliko netaknute prirode na Tari svakako ima posebnu draž.
Dan smo iskoristili za istraživanje okoline, posetu prijateljičinih rođaka, igranje društvenih igara, tenisa, fudbala, bacanja koplja i kobajagi hvatanje leptira. Bilo je interesantno čuti i kako rođaci pričaju o poseti jednog vuka, gotovo kao o poseti neke komšijske mačke :) Uveče smo ponovo obišli vidikovac “Oslušu”, bio je tu i veliki kombi sa još većim kamerama, nekim ozbiljnim čikom, pa se nismo mnogo zadržavali.
Za sledeći dan smo isplanirali posetu Drvengradu o kome ću detaljnije u nekoj narednoj reportaži i naravno vožnju “Šarganskom osmicom”. Sumnjam da postoji neko ko nije čuo za ovu turističko-muzejsku železnicu i zaista lep muzejski voz “Nostalgija”. Karte svakako nisu uopšte bile skupe ako se uzme u obzir originalnost same atrakcije. Tu, na železničkoj atrakciji nalaze se i ugostiteljski i smeštajni objekti, tako da ni samo čekanje ne padne teško. I tako smo mi uskočili u Ćiru i uživali u obilasku planinskih stanica: Mokre Gore, Jatara, Golubića i Šargan Vitasa, 22 tunela, 5 mostova i bezbroj prelepih prizora...Bojim se da se ovakvi doživljaji ne mogu baš dočarati rečima, spada u one avanturice koje morate doživeti ;)
U povratku svratismo do kuće proroka Tarabića u Kremnu videvši drvene skulpture. Parking a ni ulaz se ne plaćaju, možete ostaviti prilog koji želete, možete se slikati u dvorištu, pored buradi u kojoj se nalazi drvena skulptura kralja, iza oslikane ploče “Kremansko proročanstvo”, tu su i delovi kosmičke kugle, suveniri, drveni sto na kome se možete potpisati i deo gde ćete napisati svoje želje...
Pauzu smo napravili ispred hotela “Omorika”, da nismo bili prilično umorni potražila bih i “Beli Bor”, da osvežim sećanja iz detinjstva, no, za taj dan je događaja bilo sasvim dovoljno.
Na Tari smo i prvi put a svi zajedno doživeli i preživeli :) i “Drinsku regatu 2015.” ali, ta manifestacija svakako zaslužuje poseban osvrt.
Reportažu o Tari završiću rečima da mi je jedna od glavnih misli u povratku bila zapravo želja za jednom malom vikendicom, mirnim kutkom na toj planinskoj lepotici, kao i zahvalnost našim prijateljima što su se potrudili da izbliza upoznaju Taru sa nama i nas sa Tarom.