Gledajući mapu koju si mi dobri ljudi iz Fruškaća poslali, odlučih se da prvo posetimo izletište Zmajevac, medjutim, kao što već rekoh u nedostatku vremena da se detaljnije informišem o svemu, desilo se da smo pored Zmajevca bukvalno proleteli jer nismo ni očekivali da izletište bude locirano tik pored puta. A tamo lepo i jasno piše da se nalazi na raskršću Partizanskog puta i puta Vrdnik–Rakovac. Kao i to da se do Iriškog venca i Ledničkog jezera može stići šumskim putem, a ja sam jezera isplanirala za neku narednu i topliju posetu Fruškoj gori, tako da smo uspeli samo da na blic uočimo da je Zmajevac opremljen drvenim klupama i stolovima a tu su i ozidana ložišta za roštilj koja smo primetili u povratku kada je na naše iznenađenje tu bilo sve popunjeno, beli stolnjaci su već prekrivali drvene stolove, čaše, tanjiri, flaše...upotpunili su celu izletničku sliku.
Išli smo što bi leskovčani rekli “sam na tam” i baš kad smo pomislili da smo negde promašili put i hteli da se okrenemo, ugledasmo izletište Brankovac.
Ono je bilo nekadašnje odmaralište PTT-a, a u tom rano jutarnjem trenutku već je bilo posetioca koji su ako se ne varam, već uspešno raspalili svoj roštilj.
Prostranije je od Zmajevca i ne nalazi se na raskšću puteva, te mi se i samim tim više svideo. Pogled odatle je prilično lep a bitan je i zato što od njega vodi šumska staza do Dumbrovačkih vodopada koje je trebalo da bude naše krajnje odredište na dan mog rođendana :)
Ali pre nego što krenemo tom šumskom stazicom, bitno je i reći da je na Brankovcu 2012. otvoren prvi snoubord park na Fruškoj gori.
I tako smo vam mi malo uživali u toj prirodi, skakavcima, pogledu i fotografijama koje napravismo tu.
Samo ću vam još jednom napomenuti da vam toplo preporučujem da odvojite vreme da se dobro informišete o stazama koje planirate da prođete, pogotovo ako se radi o šumsko-planinskim i ako sa vama idu i deca.
Mi smo ovu našu dečicu vodili gde god smo stigli i to još dok smo ih vozili u dečijim kolicima, ovog puta imala sam u kolima i čizmice za ćerku, koje je obula više zbog trave, jer se mami u mislima vrtelo samo “šumskom stazicom do Dumbrovačkih vodopada...” pa sam i računala, koliko može biti opasna jedna stazica?
A može, verujte.
U početku nije delovalo opasno. Ne sviđa mi se što nigde nije postavljena nikakva tabla, nikakva oznaka za vodopade...to mi je negde malo prosto i neverovatno.
Kako uđete u šumu uočićete one planinske znake, a mi nikako da se već jednom i učlanimo u ovo naše planinarsko društvo pa da i mi znamo šta su hteli da nam kazu sa kružićima u raznim bojama...Ovako, tumačili smo kako smo znali i umeli :)
I onda je krenulo zlo i naopako :) Taman kad pohvalih sina kako se super snalazi sa nekim velikim štapom, u roku od sekunde je napravio dva koluta unazad! Prizor nije bio prijatan nimalo, pogotovo ako se uzme u obzir da je na leđima nosio stalak za fotoaparat.
Znači, a to sada znam i ja, kada se i sami a pogotovo sa decom uputite u planinsku avanturu, deca mora i treba da budu adekvatno i obučena i obuvena. Nikakva dodatna i opasna opterećenja pogotovo ne na leđima ne treba da nose.
Kod nas je a hvala Bogu, sve bilo u redu već narednih par minuta, dečko je sportista od malih nogu pa je to za njega bila samo jedna gimnastička vežba u nizu...A moglo je i da bude svašta...
Onda su krenili strašno strmi delovi šume prekriveni vlažnim lišćem, te je krenulo i naše kotrljanje!
Nismo bili pametni, niti da se vratimo, niti da nastavimo dalje...
Ćerka da je kojim slučajem ostala u patikama, misija bi bila ravna nemogućoj, ovako, sa čizmicama, pravili smo voz : od mamine ruke - par koraka - do tatine ruke niže- pa sačekaj da se mama i tata spuste - ponoviti isto...
I dođosmo tako do kraja jedne nizbrdice i do nove uzbrdice...Ajajoj ljudi...koliko je kondicije potrebno, za neverovati...
Usput gledasmo šumske biljke i sitne životinjice. Ćerka kaže: “Mama, pomeri mi molim te ovu bubu!”, “Neće moći” kaže mama :) “Mi smo sad u njenoj kući, znaš, ne pomera se neko iz svoje kuće tek tako ;) “
Kad smo se nekako popeli na sledeći vrh ugledasmo i svoja kola tamo daleko....Nikad mi nisu toliko nedostajala :)
Suprug i sin odoše da ispitaju naredni deo puta i vratiše se sa konstatacijom da je još strmiji i opasniji.
Ja dođoh do daha, pomislih da će srčka da me strefi u sred planine i na svoj rođendan...i rekoh, a ne koristim često te reči, no, nije bilo izbora: “Ne, ne idemo dalje, vratićemo se...”
Nismo videli Dumbrovačke vodopade ali oznojismo se pošteno.
Ćerka pogleda još jednom ogroman deo šume koji smo prešli i reče zamišljeno: “Meni učiteljica neće da veruje...” :))
Volela bih da mogu da konstatujem da je put nazad bio nekako kraći i lakši, no, ne beše tako :)
Klizali smo se, padali, ali verujem, da ih sve sad pitam da li bi ponovo tamo...verujem da bih dobila potvrdan odgovor.
Ali, sledećeg puta sa adekvatnom opremom i obaveznom vodom.
Svašta se još izdešavalo tog 02.10. 2016. do kraja dana, ja postadoh godinu dana starija i obećah onako nezvanično, Fruškoj gori, da ćemo se češće družiti :)
Нема коментара:
Постави коментар