I kao što to obično biva u mom životu, teoretski, čitajući o Gaudiju i njegovim delima bila sam sigurna da će TO biti TO. Praktično, kad odoh, videh, osetih...zaljubih se u stvaralaštvo Salvadora Dalija i njegovu svestranost i ludilo. Gaudi ostade negde u ćošku.
To nikako ne znači da Gaudi ne zaslužuje mnogo pažnje i redova.
Rođen je 1852. god. u malom gradiću Reus u Kataloniji kao najmlađi sin sedmočlane porodice. Zalagao se za nezavisnost Katalonije. Studirao je na Višoj tehničkoj školi arhitekture u Barseloni. Diplomirao je 1878. a iste godine jedna od vitrina koju je dizajnirao za poznatu prodavnicu biva izabrana za Univerzalnu izložbu u Parizu. I to je trenutak koji će mladom Gaudiju promeniti život. Eusebi Guelj, poznati poslodavac tekstilne industrije od tada postaje njegov stalni klijent i mecena koji mu pomaže da ostvari sve svoje ideje. Nikada se nije ženio (za takvu ideju valjda nije našao vremena, pretpostavljam.)
Njegova graditeljska filozofija činila je spoj tri stvari: religije, prirode i arhitekture. I on ih je znao povezati na čaroban način. Sva njegova dela imaju neobične oblike i forme a kažu da je inspiraciju pronalazio i u orijentalnim delima Indije, Japana i Persije. Koristio je recikliranu keramiku, staklo, spajao nespojive elemente a mozaici od polomljenih keramičkih pločica dominiraju na skoro svim zdanjima. Prava linija nije bila u skladu sa prirodom, pa se ne može ni videti ni u jednom njegovom radu. Često je na licu mesta sa majstorima i bez ikakvog nacrta menjao strukturu i izgled prateći svoju intuiciju.1926.god. na putu do crkve Svetog Filipea Nerija kako bi se tamo pomolio, naleteo je na tramvaj ili tramvaj na njega. Priču o tome da su taksisti odbili da ga voze misleći da je prosjak i da niko nije prepoznao slavnog arhitektu, verovatno već znate. Prijatelji su ga pronašli u bolnici za siromašne u kojoj je nakon dva dana i preminuo u 74.godini. Ipak, njegova sahrana bila je veliki događaj i mnogo stanovnika Barselone uputilo se tog dana da oda poslednju počast ovom geniju od arhitekte koga je retko ko imao prilike i da upozna.
I sada je već nesumljivo da se ovakav talenat jednom rađa. Za života nije dobio ni jednu jedinu nagradu i priznanje da bi ga danas sa pravom uvrstili u ljude koji su promenili svet.
Sahranjen je na mestu kome je posvetio svoj život, u nedovršenoj Sagrada Familiji.
Ova rimokatolička bazilika napravljena je u gotskom stilu. Na njoj je radio celih 40 godina do svoje smrti a izgradnju je planirao u etapama. Glavne inspiracije bile su mu Sveto pismo i liturgija. Ne znam da li će vam nešto značiti ako dodam i da dizajn katedrale karakterišu hiperboloidi, paraboloidi, helikoidi, elipsoidi, duplo uvijeni stubovi i konoidi.
Krajnji rok za završetak katedrale planira se 2026. god. na stogodišnjicu Gaudijeve smrti.
Nisam ostala bez daha ugledavši je. A ova katedrala bar oduzimanje daha zaslužuje.
Ona kiša, pomenuta u prvom delu reportaže, savršeno je znala kako da poremeti kompletan događaj.
Nisam uspela da se izborim sa njom. Ometala me je, umanjila doživljaj, rominjala po živcima.
Videh samo ogromnu građevinu sa nenormalno mnogo detalja. A ona je mnogo više od toga.
Prosto se katedrala i ja nismo osetile.
Verujem da bi se i pri ponovnom susretu u kome bi kiša imala zabranjen pristup, isto dogodilo.
A možda nam je samo trebalo više vremena da se bolje upoznamo.
♣♥♣
Barseloni poklonismo još jedan dan, poslednji u Španiji.
Dan bez kiše. Ali, avaj...:) Bilo je tu i pretoplih trenutaka, da umreš od Sunca! E, sad...meni ništa ne odgovara, čitam vaše misli. Ajd da rasčistimo i to. Nežna sam ja žena. Opet znam, ko je osetio moj zagrljaj ili prijateljski udarac rukom, neće se složiti. Hoću zapravo reći, nežan mi je organizam. Majke mi moje Desanke koja vam može potvrditi isto.
Ali, krenimo redom.
Muž je već blagovremeno kupio ulaznice na sajtu za Gaudijev Park Gueljo.
Istu želju za posetu parku imala je i porodica iz bus ekipe, naši južnjaci i predivni ljudi koje nažalost upoznasmo tek tada, na kraju putovanja. Ispunismo to druženje sa njima preko potrebnim smehom.
Jurcanje po ulicama Barselone u pohod za slobodan taxi beše već sam doživljaj za sebe.
Malo je nas žene bunio njihov taksimetar u toku vožnje ali to su te ženske simpatične osobine kada i jeste neophodno da neko vodi računa. A mi, žene, to odlično radimo. Nije ni cena vožnje bila visoka, ali ni park nije bio daleko.
Nalazi se na brdu a sve što se može videti je u skladu sa prirodnim terenom. Tako se mogu videti krivudavi puteljci i strme padine i taj deo parka je otvoren za sve turiste.
Ključno mesto u parku zauzima terasa i za ulazak u taj deo potrebne su one gore pomenute ulaznice.
Imali smo želju da svi zajedno obiđemo ceo park, ali se ispostavilo da je ipak neophodno rezervisati i kupiti ulaznice na sajtu. Činjenica da muž mi Dragoslav nije uspeo ipak da dođe do ulaznica za naše drugare govori i o tome da im je organizacija vrlo dobra.
Oni su otišli u obilazak otvorenog dela a mi se ustremili ka terasi.
Zamišljen od strane Eusebija de Guelja po kome i nosi naziv kao deo komercijalnog stambenog dela doživeo je neuspeh pa je zatim pretvoren u gradski vrt.
Glavna terasa je okružena dugom klupom u obliku morske zmije.
I mozaici su zaista prelepi.
Al' opali Sunce.
Dragoslav voli da fotka, ja volim da poziram.
I tako...pozirala ja, pozirala...I opali me sunce u glavu, samo tako.
Nije park kriv. Nije ni Dragoslav.
Ne znam ni sama zašto neki šešir ponela nisam.Verovatno sam umislila da mi se nijedan od dostupnih ne bi složio sa krilima na majici.
A tako sam tog dana zamislila da budem anđeo.
I bila sam.
Pali anđeo.
Ako sumiramo utiske, pogled sa te terase na zgrade ispred a u kombinaciji sa mozaicima jeste lep.
I ne sećam se ni koliko je bila cena ulaznice. Ali verujem da se sve to lepo vidi i iz otvorenog dela parka, gde imate i zelenilo. Ako mene pitate, imaćete lep doživljaj u parku i bez ulaska na terasu. I ne kažem to samo zato što umalo dobih sunčanicu :).
♣♥♣
Nadjosmo se sa drugarima i nastavismo ka centru Barselone.
Onog kišnog dana samo smo iz busa imali priliku da vidimo i druge dve Gaudijeve zgrade a to ne može tako.
Vrtesmo smo u centru malo, pratili različite koordinate na više mobilnih, smejali se i našli.
Casa Battlo ili Kuća kostiju kako je zovu, rađena je po porudzbini gospođe Battlo, koja je kako kažu odbila da se useli po završetku radova jer je bila vrlo razočarana. Stubovi liče na ljudske kosti (što jes' jes') a balkoni podsećaju na lobanje sa otvorima za oči i nos.
I ovde je veliki deo fasade bio prekriven mozaicima od polomljenih keramičkih pločica.
Krov podseća na leđa zmaja. I slobodno mogu reći da mi se od svega viđenog a Gaudijevih ruku i uma delo ova kuća najviše dopala. Pitam se da li bi gospođa Battlo pomenila mišljenje videvši gomilu turista svakog dana kako se dive građevini koja se njoj nije dopala...
Casa Mila
Zovu je još i kamenolom i nalazi se nedaleko od Casa Battlo, takođe u samom centru Barselone.
I nju karakteriše pregršt krivina i oblina. Tako se stiče utisak morskih talasa a kovano gvožđe na terasama ima oblik morskih algi.
Danas je kuća vlasništvo jedne banke.
Na poslednjem spratu se može videti i tzv. Gaudijev prostor gde je predstavljena interpretacija njegovog ukupnog dela. U prizemlju se održavaju povremene izložbe umetnika širom sveta.
UNESCO je nju kao i sva ostala Gaudijeva dela proglasio svetskom baštinom.
A vi? Gradite li nekad nešto? ♥
