Istanbul, deo četvrti i poslednji hvala Bogu

Godišnji odmor mi je počeo. 

Izgovor za nepisanje više nemam. 

Ruški brošuru o Istanbulu krajnje je vreme da vratim. 

Tog poslednjeg jutra uputili smo se ka Vijadukt Bazdaganu, zapravo smo na njega naleteli slučajno. Ukupna dužina je 1km. Tokom 1500god. Vijadukt je grad snabdevao vodom. Izgradio ga je Vizantijski imperator Valens 375.god. U 17.veku za vreme Osmanskog carstva vijadukt je doživeo još jednu restauraciju. 

Nismo se tu zadržavali uopšte, jurili smo neki bus (samo je Dragoslav kobajagi skontao kako da stignemo do Balat četvrti koja se opet nalazila na obali Zlatnog roga...)

Balat četvrt  su u 15.veku osnovali jevreji koji su bežeći od inkvizicije emigrirali iz Španije. Četvrt krasi  šarenilo a staru arhitekturu je zaštitio Unesko 1985.god. 

U Balatu su zapravo živele brojne etničke grupe, izmedju ostalih grčka, bugarska i jermenska o čemu svedoče crkve koje se u ovom kvartu nalaze. Mi smo se naravno, prvo isfotkali za sve pare. 

I kad smo došli do famoznih kišobrana koje smo planirali da posetimo još dok smo bili u Srbiji...mi smo se posvadjali!

Pa da. 

Kod vas se ne dešava da se zakačite ?

Važi. 

Fotograf hoće da stanem onako, ja ne želim tako. On krene da slika sve ostale okolo. Ja posle neću ni kako sam htela. 

Sreća pa su nam roditelji br.2 bili tu te ne izvadismo oči jedan drugom. 

Imam fotografiju kod famoznih kišobrana al' baš da je ne stavim...

I onda smo stigli do ozbiljne gradjevine, Grčke pravoslavne škole. A zbog crvene fasade zovu je jos i crvena skola. Za Grke ona je bila Oksford ili Kembridz. 

 Put nas je vodio do crkve Svetog Djordja, sedišta Carigradske patrijaršije. 

I kada smo nastavili da obilazimo ovu šarenu četvrt i da osećamo duh starog Istanbula videh ne znam koji po redu lepo oslikan zid...

 Stavih svoj mobilni na krov belog automobila. Preko puta beše kafić, pun. 

Zadovoljna fotkom nastavih dalje. 

Bez mobilnog. 

Udjoh u jedan simpatičan kafić da ga ovekovečim

Pa zatim sedoh na neku napuštenu fotelju...

Šta mi teško...

Onda zaglavismo u nekom butiku sa sjajnim cenama i jos sjajnijom odećom...

I nakon toga shvatih...

Mobilni nemam...

A gde je?

Pa pojma nemam. Vraćaj se u butik. Prevrći sve police, nema...Da ga nije sakrila napuštena fotelja? Pa nije....Onaj kafić...Nije ni tamo...

O moj Bogo...Na belom krovu automobila strpljivo me je čekao. I mini fotografsko bogatstvo u njemu. 

U povratku udjosmo u Bugarsku crkvu Sv. Stefana. Zahvalih se za mobilni, red je. Jedinstvena je po tome sto je u potpunosti izgradjena od prefabrikovanog gvozdja dopremljenog Dunavom iz Beča. Restauirina je 2018. god. 

Ostalo je da kupimo suvenire pa polako na put, kući. 

Ne znam jesam li u prethodnim delovima pomenula da je Dragoslav bio fasciniran fotkama sa istanbulskih krovova ali kada smo pitali za cenu u jednom foto studiju na krovu sa njihovim dugim haljinama, nije nam bilo dobro. Tako da smo se vrlo brzo oprostili od te ljubavi. 

I dok je muški deo ekipe sedeo zaludan na stepenicama i čekao da Suzi i ja kupimo dzidza bidze, ugledaše kafić na krovu zgrade. Beše to bingo za kraj!

Koliko smo se oduševili nije normalno. 

I stolicom...jer primamo se opasno na sve vrste većih stolica i Game of Thrones...

Usluga je bila vrhunska. Cene normalne. A tu je bio i deo za fotkanje na krovu..

Znači, kad odete u Istanbul za fotkanje ne tražite foto studija vec kafiće na krovu. 

Ostadoh dužna još koju informaciju o hrani samo. Na ulici sve same gluposti za jelo...Jedva smo našli neki normalan burek. Pljeskavicu naravno nigde nismo našli. U jednom od onih trenutaka "kad si gladan nisi sav svoj" uzeh neki giros...nisam ni pitala sa čime je više, niti me je zanimalo...Utolih onu početnu glad...i negde pri kraju obroka usudih se da pogledam šta jedem...A bolje da nisam. Neka mini crevca! Majke mi moje. Mala c r ev c a, seckana...Fuj,fuj, fuj!!! 

I kako sad reportažu lepo da završim...

Zapalite za Istanbul, penjite se na krovove, uskačite na brodove al' giros ne jedite!