Vinarija Bodega El Paratge

Pivo mi je draže.

Samo mu dođe nekako prosto u odnosu na vino, jel da?

Onda su tu i oni što piju vina puka elegancija u odnosu na ljubitelje recimo... Jelen piva.

Mi mu dođemo kao ulični ispijači a pomisao na vino kreće od najelegantnije čaše, preko propisanog držanja iste i milion meni smarajućih stvari.

                    Ali da ima lepih vina, ima.

I da su mnoga daleko lepša od Jelen piva, jesu.

                                                                                           I da i moj muž to zna, zna. 




U opisu ovog izleta bila je besplatna degustacija svih vina. Svakome od nas dodeliše malu plastičnu čašu.

I krenusmo od prvog bureta.

Tako nekako oduvek gledam (svoja posla) ispred svog nosa, retko zevam daleko...

Popih čašicu prvog kiselog belog vina, zatim drugu čašicu sličnog iz bureta do...i sreća pa podigoh pogled!

Nije bilo lepo ući u kupaćem, otud prostirka za plažu na meni. 

Koliko buradi!

Luda li sam ?!

Ako nastavim istim tempom a do 6, 7. bureta već nema šanse da znam ni ko sam ni gde sam...

A to nije lepo, jel da?

Vodič mi pročita misli: "Najlepši likeri su vam na kraju."

Mala burad. Slatka. I spolja. I iznutra.

"Stigli ste na vaše odredište" - proleti mi misao, dok pogledom uočih da mi je i muž  takođe pronašao "svoje" bure i tačnu lokaciju.

Ne, nije ga odao onaj sjaj u očima: cingilin! Odalo ga je to što sam ga na istom mestu našla i posle 10 minuta.

Ozari me i smeh i blam u paketu.

Okrenuh se da pogledam muzej voštanih figura u sklopu vinarije. Prikazi tradicionalnog seoskog života behu lepi i interesantni.

 Na kraju kupismo neka vina i lepog mi guštera jer ima i takvih.

Uđosmo u bus.

I do povratka u hotel smejali smo se svi u busu baš za sve pare!

Živeli!