Deliblatsko jezero

Izlet do Deliblatskog jezera se dogodio za mene iznenada. U januaru ove godine rodila sam divnu devojcicu i mesecima bila pored nje skoro 24h. Suprug je danima pricao o svom kolegi koji tamo negde peca ribe i super mu je,a onda je jednog dana u avgustu dosao i rekao: "Spremi se,vodim te negde!". Ja misleci da cemo izaci negde na pice, obukoh haljinicu ali za svaki slucaj u poslednjem momentu zgrabih i fotoaparat. Krenusmo i cim smo izasli iz Sd-a, shvatih da ne idemo na pice. Prodjosmo i Kovin, pomislih: idemo u Belu crkvu, ali i tabla za skretanje ka Beloj crkvi ostade iza nas. Negde mi je sinulo kao fles da me mozda ne vodi na ribolov, ali ne bi bio toliko lud da me pusti da krenem u haljinici...

Prevarila sam se, pustio bi me. Definitivno ukapirah tik pre nego sto stigosmo na Deliblatsko jezero da nam je to zadnja destinacija. A tamo je u prvi mah izgledalo kao mesto na koje su svi zaboravili. Zaustavismo kola u blizini jezera,ja ugledah neki drveni sto i klince sto pecaju i zapitah: "I to je to?"-vidno razocarana. Suprug se nasmeja i rece: "A, ne, ovo je tek pocetak!"

 Mali camac je ''strugao'' vodu, remetio tisinu i isao ka nama. Kolega ribolovac. Bese mi neprijatno zbog haljinice ali sta je tu je. I tu pocinje carolija. Camac rucne izrade, kada smo usli u njega, jedva da je par santimetara ostao iznad vode. Zblizismo se s vodom. Zahvalih Bogu sto sam ponela fotoaparat. Udjosmo u svet tisine, opustanja, zelenila , malih talasa i divljih pataka. U camcu smo proveli nekih 15-tak minuta, u daljini se videla gradska crkvica, vikendice, a ipak je sve to izgledalo tako daleko. Vozila sam se brodovima, mnogo vecim rekama, morima....pa ipak ovaj osecaj sjedinjavanja sa vodom tih 15-tak minuta bio je neponovljiv.

Ugledah stapove za pecanje, njegovu porodicu i shvatih da smo stigli. Ovde vec pocinje prica o ribama i ribolovu. Ja shvatih zasto kolega dane provodi na ovom mestu, u lezaljci izmedju dva drveta, gledajuci u stapove i divlje patke koje tuda prolaze. U povratku vec je pao mrak, tisina postala gusca. A onda ispred camca odjednom ''pokretni'' zbunovi, resili da odigraju jedan valcer sa camcem. Prizor koji se ne zaboravlja.

Cini mi se,da u konstantnoj trci za necim, nekim...skoro da zaboravljamo kakav je osecaj biti u prirodi, biti deo nje...